Топола

Карађорђе, са друге стране, плаховит, прек и лак на одлуци, постигавшн толике успехе, није мирно давао да му се оспорава водство. Он је при избору довољно подвукао незгодне стране свога темперамента, и кад му је народ, и поред тога, поверио судбину у руке, у најтежем часу, кад није било нимало јасно како ће да иепадне читав покрет, онда је разумљиво да он тај положај неће да упушта сада кад је ствар успела и кад је до тога дошло у многом правцу неоспорно његовом одлучношћу и активношћу. Због таквог држања једне и друге стране сукоб је изгледао неизбежан. И несумњиво је било да ће избити чим се стање у земљи колико-толико среди. Он је, међутим, избио још пре. Прота Матија вратио се из Русије са планом оснивања једног управног тела, „совјета“, које је имало да уредн администрацију земље и да знатно ограничи апсолутну власт, или, како су они говорили, самовољу врховног вожда. Јаков Ненадовић, коме сетај план одмах свидео, позвао је Карађорђа на састанак у манастир Боговађу, где је његов лични престиж био веома велик. Карађорђе одби да дође тамо, него заказа састанак у селу Борку, у београдској нахији. Ту, у присуству и осталих поглавица, би закључено да се оснује „Правитељствујушчи Сбвјет Сербски", у који је свака нахија имала да пошаље по једног представника. Седиште тога Совјета померало се из манастира Вољавче у Боговађу, а одатле у Смедерево. Председником тога тела постаде његов покретач, прота Матија. Али, док су се лако сложили у томе да се Совјет оснује, тешко .је ишло с одређивањем његове праве Функције. Прота Матија мислио је да то буде највећа власт у земљи, која би издавала заповести и самии поглавицама; Јаков и друге војводе виделе су у томе ограничавање Карађорђеве компетенције; а Карађорђе сам држао је да ће то бити нека врста меџлиза за решавање спорова приватноправне природе, који је у земљи свакако потребан. Када је Совјет у Смедереву покушао да прошири своју власт, управо да постане оно што је прота желео, Карађорђе осети о чему се ради и поче да прети. Опколивши са својим момцима кућу, у којој је Совјет заседао, напери

кроз прозоре пушке и позва их све да изиђу напоље: „Ласно је у врућој соби уређивати и заповиједати; него да вас видим сјутра у пољу, кад Турци ударе“. Он се позивао на своје војничке заслуге,

и чисто хајдучки, са пушком у руди, натерао је Совјет да сагне главу и остане у улози коју му је он наменио, Тај потез није био добар. Одвише прек, он је оставио злу крв. Јер, ако су присутни чланови и попустили пред запетим пушкама, то још није значило да су одустали од својих захтева и да их првом бољом приликом неће поновити. А што је још горе, иза те сцене остала је једна жаока понижења и увреде, која у нашој раси страсти никад не остаје заборављена и неосвећена.

VIII

Пораз ХаФиз-пашин изненадио је Порту. Снага устаничка показала се у један мах много већа него што су је они претпостављалн, и могла би представљати озбиљну опасност, ако се не сломије. С тога Порта одлучи да се устанак силом и што пре угуши. Румелијски валија, Ибрахим-паша, доби наређење да нападне са истока, а босански валија, Сејиди МустаФа-паша, са запада. Султанов Ферман изражавао је жељу и заповест да устаници осете „моју цареву велику моћ“ и да буду нагнати „у покорност и послушност мојих заповједи". Сам Шејхулислам издао је Фетву, да

СИМА МИЛУТИНОВИЋ.