Топола

би био велики грех не кренути у рат против одметника и помоћи „невољној браћи“ Али, лакше беше издати заповест мего је остварити, нарочито у Турској. Зима јо на нрагу, а, ссм тога, и ошнта ситуација иијс била таква да се мбгла одвигас вслика снага везати за српско ратиште. Ма колико да је било озбиљпо српско питање, царевина их је имала јога озбил.иијих. На])еђсња су, инак, остала на снази, и обадвојица паша доиста су се снремали; што ствар није игала жсл.еном брзином и што није било одзива каквом се надало, то је био ксмет против кога се у тај мах нијс могдо ништа. Уосталом, ради зиме мислило се и тешило на Порти - ни устаници неће предузимати ништа веће, нити ће остати у толиком броју на окуну; а оД новог нролећа бићс н новог селамета. Да ипак не би вроме пролазило узалуд, нокушало се још мирним начином, задњи пут, ппзвати Србе да се с.мире и покоре. Срби су, међутим, на својој скупштини у Смедереву, држаној последње исдсл.е новембра 1805. године, решили да се даље не нлаћа Порти данак, него да се новац унотреби на војну спрему. Та сс имала развитп што бол.с и но броју и но онреми људи, као и но искоришћавању гаанаца и утврда. Исто тако имала се увести строга дпсциплина међу људима. Срби су би.га прегли на борбу и ночс.га готово изреда вс])Овати да ће само победа донети рсгаење њихових захтева. "Гурској се увек, и нрс и носле, све морало силом изпуђавати. И у српском нитању то је остало готово математичко правило. Па, ипак, и поред те одлуке, они су с.матралн да треба уверавати султана о својој оданости. Разлога за то било је вигае; али, главни су ови; 1. султан ће и поеле, ако добију самоуправу, остати госнодар зсмље; с тога га трсба стално уверавати да Срби нису против њсга, него против насилника н п])отив Н.СГОВИХ невал.алих власти; 2. тиме ћс бити у бољем ноложају нред суссдима, пошто, н норед свих својих изјава -верности, бпвају стално нанадани и тако изазнвани на обрану; 3. што то, ипак, можс имати пеке користи у држању Турака н у Царнграду и у њима суссдним покрајинама; п 4. то је био дннломатски потез, који им је стално предлагала Русија, да би тиме покривена могла за њих деловати код Порте. Нема сумње да је код уетаника, када су чули за турска епрсмања, порсд све одлучности, било

и пешто страха, и да би били волели ствар свршити леггам него газити у неизвссиу борбу и унакрсну ватру. Тимс трсба тумачити и и.ихову жељу, изражсиу у молби рускомс дару, 12. јадуара 1806., да се, ако не може бити друге, срнско иитан.е изнесе нред једну комисију, која ћс се састојати од представника Русије, Лустријс и Порте, и „која ће иснитати узрок мстежима у Србијн“. У корист Срба дошли су унеколико и свронски догађаји 1805. године. Пораженау ратуса Нанолеоном, изгубивши, међу оста:шм, Истру са Дахмацијом, Аустрија се нашла осамљена, осакаћена и без нријатеља. Ако хтедне да надокнади губитке и да нгра ма какву улогу на Балкану, љој не остаје друго него да задобијс симнатије срнскога дарода. С тога је она на ночетку 1806. много нредусретљивија ирема устаницима и искрено се залаже код султана и суседних наша, да одустану од намераваног концентричног нападаја на Србију. То посредовање није уснело. Султан Селим одговорноје аустријскоме цару даје изгубио стрнљење и да хоће чисту ситуацију у тој одметничкој земљи. Посредовање Русије бшго је и даље сталио и искрено, али, исто тако без успеха. Њен глас после пораза код Аустерлица нмао је на Порти очито мање дејство него нре. Место ње, сад тамо прву реч води Француска, чији побсднички цар има чак времена да води рачуна и о ерпским устаницима и да саветује султана да нх, свакако и што нре, покори и доведе у ред. То потискивање Русија тешко прима; а кад Турска, подбадана од Француза, постаје чак н изазивачка, односи између Цариграда н Петрограда ностају све горн, док најносде нс нређошс у нотпуно непријател.ство. Тако је н за Србе ратовање савезнвка са Нанолеопом од 1805. донело посредне користи, јер је Русија, постајући хладнија нрсма Порти, све више нрихватача срнску ствар.

Србн су, обавештена о држању Порте, преглп свом снлом да се нринреме за борбу. Одмах нза Нове Године, 1806., опи освајају на нстоку Пореч п осигј гравају ео тако од дунавске стране; на југу Параћнн, Ражањ н Алексинац ирема Нишу, аК])ушевац ирема Новом Пазару; а иа заиаду ироднру до према Вишеграду. Једино је Мачва, изложена н сувише турскнм унадима из Босне, остала бесиомоћна и предала се Турцима. С тога су тамо читава нролећа вођене љуте борбе, које су Србнма даде неколнко де-