Топола

председника Совјета дође Јаков Ненадовић, несумњив члан опозиције. Још исте године упутили су Срби нову депутацију у главни стан руске војске, да изложе своје критично стање, да траже помоћи и паралишу пнтриге и опадања РодОФипикина и његових пријатеља. Ствари се тамо, једно време, силно заплетоше. Родофиникин утури Добрњца као члана депутације и употребљаваше га као оружје против Карађорђа. Услед тога, питања су се смућивала све више, док руски нови заповедник, спремајући се за .борбу идуће године, није РодоФиникина оптужио ради бегства из Србије и тиме Карађорђу дао извесну задовољштину. Добрњац се, после тога, поврати у отаџбину и измири са Карађорђем, исто као и његов пријатељ Миленко Стојковић, који се беше једно време потпуно одметнуо. Изгледало је по томе да су се страсти стишале, дајеглавног виновника зла нестало, и да ће сви, поучени жалосним искуством, у будућности бити обазривији и уздржљивији.

XII

Карађорђе се ломио између две главне одлуке: да ли да се у своме раду приволи Русији или Аустрији, кад већ са једном силом мора да иде. Русија му је, као сваком Србину, била дража. Али, Русија пе беше ни 1807, ни 1809. испунила оних нада које су Срби, наивни и недовољнб обавештени о ошптем европском положају Русије, ншчекивали од ње. Било је с тога, бар са њихова гдедишта, оправдано у питању руских обећања показивати нешто више скепсе. Понашање Родофиникиново и заузимање руских људи за његове противнике опредељивало је Карађорђа још више да не само охладни, него да, делимично, постане, ако не противник веза са Русима, оно свакако противник њихова утицаја.

Он ради тога не напушта идеју да ради и помоћу Аустрије. Чак после несрећног ратовања од 1809., у коме је руска пасивност била доста крива, наслањање на Аустрију чинило му се као нешто што не треба бити пропуштено. У томе- правцу делују на њ и суседне аустријске вдасти, а нарочито интелигентни, али неморални Иван Југовић, поверљиви човек Аустрије, који се увукао у Управни Совјет и постао једна од најутицајнијих личности око Карађорђа. У марту 1810. он, у мисији Ка-

рађорђевој, иде у Беч самоме цару, да учини далекосежне понуде. Али, 27. маја стиже одговор отуда да Аустрија, ради опште политичке ситуације, не може да поседне србијанских градова и створи тиме Србима неку врсту заштите. У истом, веома карактеристичном писму, састављеном после договора са кнезом Метернихом, гроФ Белегард упозорава командирајућег генерала славонског, барон& Сиибшена, како не треба веровати у искреност српских изјава и понуда. Срби се обраћају на све стране: и у Беч, и у Петроград, па, чак, и у Париз. „У ствари, вероватно, они нигде са тим не мисле озбиљно, него еамо желе да добију времепа, да одиграју своју властиту игру.“ У тим речима има нешто истине. Срби, доиста. гледали су у првом реду своју корист, желећи да не буду прост кусур великих. Али, у овој прилици, притешњени од Турака, чија се снага осетила на Морави, њихова понуда, ма да је имала тежњу да себе обезбеди, није бида неискрена. Тако се даду тумачити и понуде чињене Француској, са мисијом Рада Вучинића.

Руси, који су све више, са намером, јачали свој утицај на Балкану, увиђали су и сами да Срби нису имали велике користи од савеза са њима и да су у задње време страдали од Турака донекле и руском кривицом. С тога се 1810. год. настоји то поправити. Њихова активност, нова обећања и уклањање РодОФиникиНа имали су своје дејство; а кад стиже порука бечка, која је одавала и страх и немоћ, одлука је код Срба и опет пала за даље ратовање у друштву са Русима. То ново ратовање било је срећније, и не само да је повратило старије границе, изгубљене у лањском рату, него је чак донело и принове у Тимочкој Крајннн. Руси су те године суделовали живље и помагали већим одредима источну војску, којој је и опет

Карађорђев топ.