Топола

био на челу Петар Добрњац, У тим борбама пронесе се слава Х.ајдук-Вељка Петровића. Карађорђе је узео на се најтежи задатак, да поправи сиТуадију на Морави и потисне опасно напредовање од стране Ншпа. Овог пута Турци су променили правац нападаја и ударили од стране Крушевца, обишавши Делиград, са намером да отуда лакше продру у Шумаднју. Српске чете, заилашене прошлогодишњим назадовањем, биле су прилпчно малодушне и напуштале су положаје, бежећи у своја села, да ,се нађу у невољп око породице. У најтежим часовима по Карађорђа стиже му руска помоћ од 3000 л>уди. На варваринском пољу, 6. септембра, дође до одлучне борбс. Уједињена сриска и руска војека одби све турске јурише и присили Турке, после неколико дана, на одступање све до Ниша.

У самој варваринокој битци Карађорђе није учествовао. Наводи се као разлог то што је турока војска била одвише јака, на се било бојати да не разбије савезнике. Руски зановедник, гроФ Орурк, казао је Карађорђу да је у интересу стварн да се он, као врховни вођа, уклони из борбе. „Ако Турцн буду јачи, бол>е је да разбију самога мене, него мене и тебе.“ Али. тешко да је то био прави разлог. Све до сад Карађорђе ■се сам из.тагао тој опасности, и она није била никоме зазорна. Овог пута, вероватно, радило се о томе да један другоме не смета у команди; односно, Рус је хтео да буде самосталан у акцији. Иосле тога успеха, Карађорђе похнта на Дрнну, да помогне тамошњој војсци против турских напада од стране Босне. Са њнм је и на ту страну доспело нешто Козака. У великој борби на Тичару, за коју сам Карађорђе писаше војводама да „баталие нигда веће ние било“ (да већега боја никад није било), где се два пуна сата клало и борило прса у прса, Срби славно разбише Турке и очистише тако и западни део свога подручја.

Успех је, према томе, био потпун и дао повода за најлепше наде. Ауетрија је, међутим, после веза са Наполеоном, помишљала на нешто активнију улогу у Србији. У разговору са кнезом Метернихом, Наполеон му је 16. јула 1810. био рекао: „Србија мора једног дана припасти вама. Ако хоћете да заузмете Београд, ја се томе протнвитн нећу. Неће ми бити криво да се Порта изиири са Србима и да им да за кнеза Србина. Неће ми бити криво ни да тај

кнез потпадне под вашу заштиту и под ваше јемство. Али, не могу трпети иити руску заштиту или јемство, нити рускога штићеника као кнеза у Београду. “ Аустрија је, ма да.тако слободна од стране Наполеонове, била пуна опрезностн и зазирала и од Русије и од Турске, не желећи да нх сувише оштрим пступом изазива, Она с тога иде полагано. Најпре упућује за Србију свога предетавника, Ј. Наулића, који је имао да буде нешто налпк на руског представннка, а сад је долазно да онога замени и учини излишним. Карађорђу дође то у најнезгоднији час, управо предварваринску битку, онда када је Србијн била преко потребна руска помоћ. Он с тога, у договору са неколико старешина, одговара барону Симбшену да они ту пажњу Аустрије моле за доцније време; друтим речима, да им сада не треба. Руска струја, пред тако очевидном руском помоћи, добила је превагу и дала осетпти аустријским људима да ће се у Србији наетавитн досадашња политика тесних веза са Русијом. Кадје требало помоћи, Аустрија је остала пасивна и није давала ни довољно утешно обећање; сада када је Србијавећ ослобођена и победница, са руском помоћи, био би грех оставити главног помагача н ићи за нечпм што јој више и не треба, Да покажу колико су одлучни у својој русоФилској политици, Срби, крајем 1810., шаљу у руски главни стан једну депутацију, која је имала: 1. да тражи, као најбитнију гарантију, руске гарннзоне за ерпске градове, и 2. опет нацрт уређења Србије.

XIII

Ово је био квасац за даље метеже. Карађорђеви противници држали су да Карађорђе није довољно нскрен према Русима и да његови преговори са Аустријом нису лојална ствар. Довођење руских гарнизона онемогућило би његове даље везе са Земуном и Бечом, са једне стране, а помогло би, са друге стране, да се помоћу руске војске дигне њихов углед и сузбије ауторнтет Карађорђев. После заједничког ратовања Срба и Руса н постигнутог успеха њихов је положај, доиста, био јачи и схватање им наилазило на опште одобравање у народу. Извесни моменти давали су, на око, њима за нраво. Карађорђе је имао као блиског човека Ивана Југовића. који није био чист и којн у Србији није радио са онаквом патрнотском честитошћу, са каквом стари Доситеј. Послс, они су од Родо-