Топола

која је, око једног личног стожера, уједињавала све растурене области отаџбине. У тој личној власти јединство се боље видело него у аутономноЈ* поцеианости". Колико се у ондашњим озбиљним круговима жалило што је ствар испала тако види се по речима Вука Караџнћа, који каже ни мање ни више

него да се Карађорђе опростио протпвника, „али тијем окрчи и Турцима нут, те лакше земљом обладају*. Јер, мислио је он и велик део других са њим, друкчије би ишле наше ствари и у најтеже доба, да је као некад, у зачетку ослобођења, Миленко бранио Дунав и Крајину, Добрњац Делиград, а Јаков подрински крај. Међутим, не треба никако сметнутп с ума да се тако поступало на свимастранама,кад су људи хтели да онемогуће своје супарнике или утврде своју власт. Кнез Милош биоједалеко бруталнији; он је

људе просто убијао. Црногорски кнежеви, Данило и Никола, искорењивали су читаве породице, и од најбољих јунака хтели да праве задње ннкоговиће. Тим примерима наше иеторије XIX века дао би се нридати читав низ аналогија из историје свих векова и свих народа. Карађорђев поступак био је себичан, али разумљив и веома обичан.

XIV

Од 1810. године унанред догађаји се почсше развијати неповољно но Русију. Пруска, њен главни иријатељ, била је потпуно сатрвена; аустријски двор беше се ородио са Нанолеоном и ночео, у договору са њим, кад нијс успео у борби, да тражи накнаде за претрпљене губитке. Главног суиарника гледала је Ауетрија у Русији, која се, по бечком мишљсњу, ширила на Балкану на њихову штету. Помало, током 1811., нарочито после ула-

ска руске војске у Београд, у Аустрији је све више сазревала одлука да узме отвореп Фронт против Русије, у еавезу са Француском. Узалуд је Русија нудила Бечу читаву Влашку и све крајеве заиадно од тога, Аустрија је, 14. марта 1812., потпиСала са Наполеоном савез против ње. Спремао се грандиозан поход

на Москву, највећи који је дотле забележила нсториј а света. Разумљиво је да Русима, при таквом стању ствари, није било до даљег ратовања на Бажану. Ма да је генерал Кутузов имао већих успеха против турских војсковођа, Турска, ипак, знајућидаје мир Русији потребнији него њој, могла је да затеже преговоре и ставља услове. Тако је могло доћи до Букурешког мира, 16. маја, којнје не само био попустљив према Турцима него делимично готово бедан за Русе. Граница између Турске и Русије по-

стаде река Прут. Том самом чињеницом српска судбина била је у главном запечаћена. Русија, забављена својом невољом, није јој могла дати никакве помоћи; а у часу, кад се њихове границе толико растављају, и свака нада у ту помоћ била је без изгледа. Као последњу услугу коју су, и сами угрожени, могли учинити Србима, Руси су, после тешких нреговора, унели у тај Букурешки Уговор једну тачку, која је имала да буде нека заштита за компромитованог савезника. Та чувена осма тачка Уговора обећавала јс Србима потпуну амнестију и онакву врсту користи какве су иостојале на грчким егејским острвима, са извесном унутрашњом самоунравом. Али, у истој тачци, Турска је резервисала за себе и право да поново уведе гарнизоне у ербијанске тврђаве и да српска утврђења, подигнута током рата, може порушити, „уколико за будућност нису од нотребе". Али, сул-

МИТРОПОЛИТ СТЕФАН СТРАТИМИРОВИЋ.