Топола

тан Махмуд, ратнФикујући угонор, огради се да призна једну ствар, која се односила па Азију, и ту осму тачку о Србијп, наводећи да је то велики везир примио без његова пристанка. Тако је и та руска ограда остала више жеља него чињеница. Турска, с почетка, ннје мислила да употреби средства силе и намеравала је да се пагоди с устаницима. И нишки н босански паша добпше наредбе да самп не прелазе у нападај. Они су схватили намере Порте и понудилн преговоре, тражећн, као доказ добре воље за сноразум, иредају Београда и осталпх градова. Србн, несвеснн тежине оиште снтуације, закл.учују, с почетка, да не могу предати градове и живети са Турцима у заједници, нсто као што не могу нрнмнтн да се погађају сами са Турцнма. Тражнлн су с, тога даљу помоћ од Руснје у муннцнји н задржавање руске војске у Србнјн. Кад им је са русххе стране указано на немогућност тога и саветовано да уђу у нрсговоре, нлн да уђу тек то.шко колнко да се добнје времена, онн нрнстају и шаљу изасланнке за сноразумсвахве. Алн, што је Наиолеон внше надирао и за Руснју сптуацнја иостајала све нсновољннја, и Турцн су,

иезадовол.ни првим устаничким затезањсм, били свс одлучнији да ствар реше снергичним ирскидом. Кад је за великог всзира дошао Хуршид-паша, иишки зановедиик, човск веома енсргичан, који је 1809. био онако снажно иотиснуо Србе на Морави, знало се извссно да ће ирестати сви обзири и иреговарања и да ћс србијанској „ешкији а бити прекраћеи дах. Тако је и било. Сриске ионуде, иосле ирвог затсзања чињеис са свешћу о всћ створсном стаи.у, наилазсћи иа неномирл.иво држаи.е Портс, иостају свс мекшс, и иа крају крајсва сводс сс на двс мале жеље: 1. да сс народу рстави ситно оружје, и ‘2. да се .у Србију нс враћају и.сни бивши турски стаиовници, него царски човек са одрсђсним бројсм л.уди. Услед свега Тога, у срлским рсдовима бсше насталамалодушиост. I\lесто свести о соиствсиој снази, која јс уистину била мала, у њих се развило и, у међусобним прегоњењима, појачало уверење да се не могу одржати без туђе помоћи, и како те туђе помоћи није било, страх пред нензвесношћу поче да осваја. Са Турцима се сувише затегло; крвије

проливено толико да то не може остати без последица; све понуде за нреговоре бдбијане су 9ез нужног уздржавања. А сада више није било ни првог полета,

ни непосредне реакције на притисак зулумћара. Завађени између себе, осиљени и обогаћени, поједипи главарн и војводе нису внше били способни за онаква прегарања, каква су кренула устанак од 1804. У народу се то осећало, и отуд култ „голих синова“. Шта више, извесне војводе, бруталне и везаситне у својим ирохтевима, силеџнје и скоројевнћи, били су у својим постуицима без мало исто тако сурови као и турске субаше и дахије, и у народу је нротив њих постојало нескрнвено огорчење. Али, ипак, свест о добру стечене слободе била бн јача од тих осећања, да Карађорђа лично, у то најкритичније доба, није издала његова чврста воља. Он је још имао и довољно ауторитета и довољно срчаности да опет завнтла барјак побупе; нред онштом опасношћу он је могао ионово да збнје народне редове и да, ако не спречи катастроФу, опо нораз учнни достојним велнке борбе од 1804.—1806. годнне. Али, и њега сама беше обузела сумња у исход ствари и отровало неповерење према људима у рођеној земљи. Још пре турског нападаја, 30. марта, предвнђајућп пораз, оп је молно дозволу да се може преселнти у Руснју. Срби су били начисто с тнме да ће нх Турци напастн, и покушали су, у главном уверенн у узалудност носла, да спреме отпор. Али, колико је бндо малодушности у чнтавом народу внди се најбоље по томе што се у нрогласу од 21. јуна ннје смела рећн нстниа о тегобн иоложаја. Народу се говорнло да су ое смнрнли цареви руски и турски и договорилн у иогдеду Срба, али, да тај мнр не нрнзнају царске снахије ијаничарн, они истн који сукривн н заустанак. Хтсло се рећн да на Србију не ндс царсва орднја, него његови ненокорници, а онн су са таквнма лако свршавали носао. То јс, држало се, бно начнн да сс нодпгпс дух. Али, ннје лн то бно нре разлог за још всћу клонулост? Када сс свст на нрвом кораку увсрн да нијс тако, зар неће вндети да га намсрио обмаљују н за]) нсћс евомс страху додати још н осећање мржље ради лажи? Послс, сам ])аспоl)сд војвода као главних зановсдннка ноказнвао јс почсткс растројства. Иа занаду нс командујс Јаков Пснадовнћ, кога свст зна н којн је на тој страни водио борбе нуннх осам година. Па југу, на Каранбвцу, где нијс уонштс било озбнљна нанадаја, ностајс заповедник Антонијс Пл.акић само с тога што јс био Карађорђев зет.