Топола

Има вестп из тога доба којејошречитиј е карактеришу несавесност људи у овај велшки час и њихову недораслост за то да им ее препусти судбина земље у руке. Фатални Младен Миловановић, зли дух Карађорђеве Србије, имао је имања у Брзој Палавци. Да би их заштитио од турске пљачке, он је под сваку цену, као министар војни, тражио да се брани Крајина. Карађорђе, који је имао више војничког разумевања, желео је за одбрану лакшу линију у шумама од Делиграда према Поречу, рачунајући да би на таквом терену ХајдукВељко чуда чинио са својим четама, док ће, затворен у неготински град, његов значај бити далеко мање вредности. Младен остаде при своме, а Карађорђе, који је некада тако упорно бранио своју вољу, попусти пред ћуди тога несавесног себичњака и допринесе, не мало, бржем расулу српске војске. Све је ишло као на несрећу, са предосећањем зла. И само је још требало да се, у најкритичније време, разболи Карађорђе од тиФуса, па да настане ошпта безглавост и попуштање на све стране.

Под оштрим надзорои Хуршид-паше кренуше почетком јула три турске војске против Србије: од Босне, од Ниша и од Видина. Остављек без помоћи, Хајдук Вељко погибе 18. јула, бранећи Неготин; до половпне августа босанскн Турци разбише све напоре Срба у Подрињу да их зауставе; а сам Хуршид-паша понови свој ранији маневар у долини Мораве, и већ у септембру стиже спрам Смедерева. Карађорђе, болестан, утучен, са уверењем да је дошао задњи час, нема одлучног покрета да покуша жртву. Он се јавља на два-три места, као сенка, без војске п без прегалаштва. Час мпсли да треба градове предати Аустријп, час говори о новнм борбама; алн, не одлучује се ни на што. Његова, болешћу појачана депресија деловала је пре да зарази, него да сажали. Црни гласови учесташе. Кад је стигла вест о турском нападају на Шабац, Карађорђе, у друштву са митрополитом Леонтијем и руским агентом Недобом, који је највише утицао на то решење, у недељу, 21. септембра, пређе у Бемун. Тек после њега, дан-два по даном примеру, прешли су и неки од главнијих војвода, Јаков, Младен, прота Матија, Лука Лазаревић, Сима Марковић и други, и изазвали тиме општу бежанију и панпку. „Кад је 6. октобра 1813. стигао у Цариград глас да је турска војска опет заузела Београд, Шабац и

Смедерево, три дана, по три пута, пуцали су топови у Цариграду и на Босф°ру, у сдаву тога догађаја."

ХV

Кад су прешли у Земун, Недоба изјави војном заповеднику места, —шокушавши најпре да изради заштиту за Карађорђа и не казујући да је са њим прешао, како не ће да се раетавља од Карађорђа и да мисли, одмах после издржане карантене, кренути за Русију. И Карађорђе је, још истог дана, дао изјаву да хоће за Русију. Бојећи се да не буде имао неприлика ради присуства Карађорђева у Земуну, војни заповедник предложи му да пређе у манастир Фенек. Карађорђе не пристаде да се раставља од Недобе, нзјављујући да се ставио иод његову заштиту, јер није знао како ће се према њему понашати аустријске властп. Али, 23. септембра, предомисли се и пређе у манастир. Тако се растави од Недобе и од митрополнта. Кадједошао у Фенек и чуо за сву беду Србије која пропада, њему пуче пред очима колику је одговорност узео на се што је дао први пример напуштања дужности, и поче горко да се каје. Његова намера није била да бежн потпуно, него само да се склони, са народом и главним вођама, у Руснју, одакле би се, боље спремљени и са руском помоћи, вратили да наставе почето дело. То је била, у ствари, мисао руског представника Недобе, коју је Карађорђе примио не само у часу клонулости, него још много раније, у пролеће 1813. године. Какво етраховито разочарање за њ, кад му у Фенек стиже порука из Русије да истраје у борби и да ће се моћви цар побринути за Србију! Како сада да се јави код њега? Као убоги бегунац, као скрхани вожд једне упропашћене земље, и то упропашћене, иетина, турским обееом, али, и властитом неактивношћу. Он увиђа лоше комбинације задње године и баца кривицу на зле саветнике, специјално на самога Недобу. Истодобно куша да ухвати поново везе са Србијом и подигне тамо веру и паду. 28. септембра упутио је писмо благовештенском манастиру, соколећи тамошње Србе да иетрају, јер им долази помоћ. Али, то писмо паде у руке аустријским властима и остаде без дејства, које, уосталом, није ни бнло вероватно. Ауетријске власти понашају се према српским устаницима готово непријатељски. Кнез Метерних, кога руеки цар у