Топола

то време сматра „као централну тачку свих важннх операција и у свима питањима од вредности пита тако за савет као што би могао чинити само са једнии својим министром“, спречава јаче мере Руснје у корист Срба; а пограничне власти поступају са српским војводама и пребеглим народом без имало обзира. Српска писма запте се; чак се убогим пребеглицаиа, па и самом Карађорђу,

секвестрира цело имање за дуг учињен током рата код сремских и банатских трговаца. На жалост, међу првим тужитељима за накнаду штете беху Срби из тих крајева. Кад је био карантен завршен, људи се не пуштају да се слободно крећу, него бивају конФинирани и интервирани. Сама Карађорђа преводе из Фенека у Голубинце, па у Петроварадин. Многи од угледних избеглица, без икакве кривице или са незнатнии преступима, бивају затварани по више недел>а. Сам Карађорђе био је упола затворен.

У Бетроварадину могао се кретати само у горњој тврђави, и то стално у пратњи једног ОФИцира; исто тако није могао општити ни с ким несметано и без присуства власти. Руски цар лично и руска влада, осећајући непгго кривице и на себи ради српске судбине, беху искрено вољни да све српске избеглице приме у Русију и обезбеде им егзистепцију. Аустрија није никако желела да дође до тога, па, правећи се да изилази у сусрет турским жељама да се српски бегунци или издају или уклоне што даље од границе, наређује пограничним властима даглавне вође отпреме у Штајерску. Тако и Карађорђе би, са војничком стражом, отпремл,ен из Петроварадина у Грац, где стиже ‘23. јануара 1814. Да суровост буде још већа, сви су морали од свога имања да плате иутне трошкове за се и пратњу аустријских стражара. Мучени

тим пакостима, Срби обаеипају молбама руско пооланство у Бечу и траже заштите. После дужих преговора, на заузимање са те стране, српске вође, најзад, добише дозволу да крену у Русију, и крајем септембра, дубоко одахнувши, они се упутише тамо. Карађорђе је, на поласку у никад невнђену, али, по његову мишљењу, нееавладиву Русију, био толико задовољан и пун вере да је на проласку у Земуну

рекаоједном познанику како ће идућег пролећа бити поново у Београду, „и то у већем сјају него што је икад био“.

ХVI

За то време у Србиј и се, после првог удара, почело да освешћује и претреса о читавој несрећи. Кривица за њу приписивала-ее, природно, најодговорнијем лиду, Карађорђу, као врховном вожду. Његове поступке, као и поступке његових војвода, нарочито њихове грешке, подвлачили су са нарочитим нагласком. Не мање огорчење било је и међу

емиграцијом. Кивни, напаћени, у тешком положају, они су налазили сто ствари које је требало осудити или које би испале друкчије да су рађсне како треба. С тога се већ од пролећа 1814. јавља покрет којн је имао да потисне Карађорђа са водства, односно да га онемогући поново за ту улогу. У томе правцу нарочито се радило у Русији, која је имала датн главну помоћ. Мобилизирани су сви стари противници Карађорђеви, Срби и Руси, није се заборавио чак ни Родофиникин, и у молбама, упућеним руској влади, говорсно је о бившем вожду и његовим помагачима-војводама да су били „гори од Турака“. То нарочито искоришћује Милош Обреновић. Од угледних војвода он је остао у земљи јсдини, да по‘Дсли судбину с -осталим народом. Ванредно нроницљив и веома препреден, он је осетио

СТАНОЈЕ ГЛАВАШ.