Топола

МИЛЕНКО СТОЈКОВИЋ.

предност тога свога поступка и обилатб је почео да се користи њиме. Већ у писмима од августа 1814. он се јавља „у име целога народа и и почиње да представља главног вођа или представника прегажене Србије. Он је од раније био на страни Карађорђевих противника, и сад му је, природно, било у нарочитом интересу да његов углед што више подрије. Милошу је, несумњиво, већ тада долазила мисао да једног дана узме положај који је имао вожд, макар и са окрњеним правима или са мање ауторитета. У тужбама против Карађорђа, писаним са његовим знањем, говори се о бившем вожду као о „зверообразном предводитељу“ и пребацује му се да је обмањивао народ, не казујући му правог стања ствари, и да га је напустио у најтежем часу. У једном акту од 15. августа 1814. казивало се оштро како је цео народ закључио „да не прима Карађорђа са његовим пристадицама не само ,као владатеља 1 , него да их уопште никако не пушта у земљу“. Као представник емиграције, који ће ићи рускоме цару и руекој влади, да непосредно изнесе ово мишљење и поднеее те тужбе уз остале народнежеље, 9дређенЈ*е прота Матија. Он се прими те дужности и већ у августу стиже у Беч, где се у тај мах налазио руски цар и где се одржавао Бечки Конгрес. Ту Срби развијаЈ’у

веома живу активноет да изнесу својс питање пред Европу и спасу отаџбину из турских канџа.

Карађорђе се у Русији настанио у Хотину. Ту Ј'е добио вестн о Хаџи-Продановој буни и њеном неуспеху. Његова прва брига беше да помогне и Србији и себи лично. С тога, заЈ - едно с онима који са њим пређоше у Русију, поче да се обраћа рускоме двору са молбама за што бржу и делотворнију помоћ. Када на Двети 1815. букну нови устанак, Карађорђе понови те молбе, указујућњ на то да су устаници најбољи доказ несносног стања у земљи. Русија је, доиста, овог пута била енергичнија. Веома активном проти Матији казано је са компетентне руске стране да ће Русија тражити од Порте обустављање оружане акције у Србији; у противном случају Русија ће запретити свој'ом војском и упутити чете на Дунав. Захваљујућн окретности Милошевој и руској интервенцији, Србија је још те јесени добила мир и Милош титулу „верховног кнеза и правитеља народа сербокаго“. Карађорђе је, према томе, постао потпуно излишан. Војничкн, Србија Ј‘е некако испливала и без њега; дппломатски, она ј’е прошла боље него подњим; стварно, дошло је до неког гарантованог примирја, на које је тешко напаћени народ једва чекао. По положају, Карађорђу није више било места. У земљи не могу бити два владара, и с тога ће остати онај' који има Фактичну власт у земљи. Вешто маневршпућн пред Турцпма као народни вођ, а пред народом као човек од турског поверења; са јаким моралним капиталом у томе што је остао у земљи, и са видно постигнутим успехом, Милош је, не тражећи скупштнне и Формалности, без скрупула уништавајући супарнике, одмах узео власт у руке и тиме просто онемогућно , Карађорђа. Милош је, међутим, употребио и остала средства да обезбеди своју стечену власт. У јуну 1815., једна његова депутација упућена ј’е у Русију, да поново, међу осталим, напомене народно незадовољство са бившим вођама. Његову акцију помагали су у доброј мери и бивши противници Карађорђеви, сви, сем проте Матије, који је желео и позивао бившег вожда да се поново стави на чело покрета. Сам Карађорђе би сигурно пошао у Србију, да ниј'с морао чекатп на одобрење руског двора. Тај је, опет, налазио да сада, у још веома мутној ситуацијн Европе, није прави час за борбу и да