Топола

АРСЕНИЈЕ ЛОМА.

покрајинама знало да су Срби у Шумадији устали на оружје против дахија. Занимљиво је да се свуда, можда више но у самој Шумадији, осетило да оно што се у тај мах догађало у рудничким и ваљевским планинама није обичан покрет и устанак, каквих је било безброј за последњих три стотине година. Напротив, сви еу, изследа, инстинктивно осетили да је оно што се у тај мах дешавало нешто друго, нешто много важније и веће као да се већ онда слутило да је то почетак новога живота и зачетак нечега великог.

Најпросвећенији Срби и најпознатији писци онога доба, Доситије и Трлајић, поздравили су одушевљено васкрс Србије, а мисао о обновљењу српскога царства обузела је одмах све духове. Већ на први глас о устанку прешли су многи просвећени и учени Срби из Угарске и дошли у устанички логор. У разговору са њима проширивао се и политички и национални хорнзонт устаника. Они су устаницима дали идеју о потпуном ослобођењу читавог српског народа, они су их упутили на Русију, да тамо траже савета, помоћи и потпоре. Али, нису устаницима дошли једино они Срби који су њиховој ствари могли да послуже само саветом и разним предлозима. Одмах од првога дана устанка почели су к њима да прелазе и многи

Срби који су били вољни да своју љубав према народу и слободи заеведоче својом крвљу и својим животом. Многи млади Срби из Срема, Бачке и Баната, особито Граничари, прелазили су од самог почетка устанка у Србију и борили се ту храбро и предано за слободу и живот нове српске државе.

Сем тога, ти су крајеви, од првога дана устанка, давали необично издашну материјалну помоћ устаницима у новцу, оружју и другим разним потребама. Прве зајмове што су их устаници чинили давали су Срби из тих крајева, особито Срби из Земуна, Новог Сада и Трота. Прве топове и муницију поклањали су Срби из Срема, Бачке и Баната. У тим крајевима, на глас о устанку, настало је грозничаво врење, и сви су се такмичили да помогну устаницима морално или материјално. Још веће врење него код Срба у Срему, Бачкој и Банату настало је, на прве гласове о устанку Срба у Шумадији, у српским покрајинама које су биле под Турцима. Херцеговци и Брђани скочили су одмах на оружје и почели да наваљују на црногорског господара и владику Петра I да и он крене на Турке. Устаницима је било добро познато то борбено расположење у крајевимапод Турцима, насељеним српским живљем, и с тога су настојали да то расположење међу Србима у Турској одрже и да га још појачају. Они еу, у августу 1804. год., поново слали изасланике у Босну, Херцеговину и Црну Гору, са задатком

да тамошњи народ дигну на устанак. Расположење за устанак у тим крајевима било је у тај мах ванредно; али, до озбиљног покрета тамо, ипак, није дошло, јер није било новца, оружја и муниције. Када су видели да сами не могу да почну никакву акцију, многи Срби из тих крајева дошли су у Србију, и многи од њих истакли еу се у борбама својом храброшћу и умешношћу.

После првог одушевљења за устанак и устанике, изгледа да је код Срба ван Београдског Пашалука настала реакцнја. Томе је, без сумње, доста допринело и то што је после погпбије дахија настало затишје у борбама. Готово цео Пашалук, сем неколико градова, био је очишћен од Турака, и у земљи су почеле да раде српске властп. Устаници су ступили у преговоре са Турском, и, у првн мах, изгледало је да је решење њиховог