Топола

питања пренесено са бојног поља у дипломатске кабинете. То је свакако много учинило да донекле малакше оно одушевљење које се било јавило у свима српским земљама на прве гласове о уетанку Срба против Турака. Занимљиво је да ни битка на Иванковцу, толико важна у сваком погледу, и обртна тачка у односима устаника према Порти, није, како изгдеда, изазвала онолики утисак на Србе у крајевима ван-Београдског Пашалука као што би се то могло очекивати. Али, утолико јачи подстрек у том погледу изазвала је 1806. година, а нарочито велика победа на Мишару. Та година почела је живим спремањем и грозничавим одушевљењем. Пошто су прекинули односе са Портом, занесени победом у првој борби са султановом војском, уверени у успех, устаници су за акцију 1906. год. изградили опширан план на веома пшрокој основи. Обезбеђени у Пашалуку, устаници су сада хтели да пођу у ОФанзиву на све стране: ка Крушевцу, ка Новом. Пазару, ка Вишеграду и ка Новој Вароши. Тај велики план и спремање за рад на његовом остварењу били су добро познати у свима крајевима око Пашалука и изазивали су, као што је природно, велико интересовање и узбуђење међу Србима на све стране. У то су, усред грозничавог нестрп-

љења, очекивања и надања, стигле вести о великој победи на Мишару, и силно одушевљење и узбуђење захватило је све Србе у Аустрији и Турској. Аустријске власти озбиљно еу се биле забринуле због оваквограсположењаСрба, особито дуж српске границе. С тога су одмах предузете озбиљне и енергичне мере, да се стане на пут ма каквој акцији и покрету у тим крајевима. Већ пре тога, ускоро после почетка устанка, када је видела какво је врење и одушевљење међу Србима у монархији изазвао устанак, аусгријска влада била је предузела кораке да међу српским становништвом на својој територији сузбије српску народну мисао. Она је затворила границу према Србији, прекинула све везе између устаника и Срба на својој територији и веома строго забранила прелаз добровољаца. Она је почела да забрањује књиге и списе за које је мислила да међу Србима подржавају идеју о слободи и јачају националну мисао. Тако су 1805. год. у Банату забрањене Доситијеве књиге и

списн. Особито оштра забрана била је издана против познате слике дара Душана са грбовима свих српских покрајина. Ади, све то мало је помагало. Напротив, забране су изазивале међу Србима све већу раздраженост, а лако запаљива машта и урођени оптимизам српскога народа стварали су Фавтастичне планове о остварењу народних жеља и идеала, на најширој оенови у најближој будућности. Одмах на неколико дана после Мишарске битке, устаници су писали Србима у Трсту и молили их за помоћ у новцу, позивајући их да и они на свој начин помогну заједничкој отаџбини „која се сада подиже “. У октобру, врење у Аустрији било је, веома велико, те су аустријске власти предузеле енергичну акцију против агитације међу Србима у Јужној Угарској. У званичном акту о томе каже се како Срби у Угарској сматрају Карађорђа „за другог Александра или обновитеља независности целог словенског народа“. У то доба, панчевачки свештеник Арсенијевић држао је јавно молепствије за Карађорђа и за успех српског оружја. У савременим белешкама помиње се како је у тај мах необично много Срба из Аустрије пребегавало у Србију, како је међу Србима војницима учестало дезертирање,

МЛАДЕН МИЛОВАНОВИЋ.