Топола

и како су Срби граничари јавно говорили да хоће да иду у Србију, да се тамо са својом браћом боре за слободу. Одмах после Мишарске битке, Срби на Копаонику и горњем Ибру устади су на оружје и организовали устанак на доста широкој основи. Устаници у томе крају остали су под оружјем неколико година, све до пропасти Србије, и чинили су устанипима у Београдском Пашалуку велике услуге. Почетком 1807. год. покушали су устаници да подигну на оружје Босанде. Карађорђе, у то доба, слао је у Босну прогласе, у којима је позивао боеанске Србе на устанак. У томе правцу радио је нешто и Јаков Ненадовић. Изгледа да је због тога била у Босни изведена п нека организација, јер се помиње да су Турци ухватили у Босни петорицу Срба, који су били повереници устаника, и побили их.

Истовремено десила се у Срему позната Тицанова буна. Мотиви за тај устанак Срба у Срему били су чисто аграрне природе, али, у њој су се јавиде одмах националне примесе. Тако је учитељ у Вогњу био изнео заставу и почео да окупља побуњене сељаке, позивајући их у борбу за слободу, уз изјаву да они хоће да се сједине са Србијом. Колико се у Србији знало за све те покрете и за расположеље народа у тим крајевима види се по томе што су устаници, у једном мемоару рускоме цару, 27. августа 1807. год., изјавили да ииају намеру да се, у договору са Србима у Банату и Срему, ослободе турског и немачког јарма. Аустријске власти, у то доба, енергично су биле предузеле оштре мере, особито против српских свештеника; али, све то није много користило. Ускоро се јавио и у Граннци и у Бачкој јак покрет, са јасним тенденцијама ослобођења и уједињења са Србијом, а један аустријски повереник јављао је у то доба да

Срби у Угарској чекају миг од Карађорђа да се дигну на оружје и да се придруже Србији. Међу Србима се, увелике, опет почела да растура забрањена слика Цара Душана и разни забрањени календари, песме, књиге и спнси, а у мају 1808. године дошло је до буне у Источном Банату. У Банату се од почетка устанка осећало јако интересовање за судбину устаника. После српских успеха, особито поеде победе на Мишару, симпатнје за устанике и тежња за слободом и за спајањем еа Србијои почеле су да добијају конкретнији облик. Онда се из Баната писало у руски главни стан: „Хоћемо сви једногласно да уетанемо против Немаца... ма колико да Турци желе зла Србима, ... ипак их у томе превазилазе Немци.“

У то доба образовани су у Источнои Банату тајни одбори, који су почели да спремају устанак. У тајне одборе ушли су,. сем грађана и сељака, неки свештеници, неки ислужени ОФицири и, чак,шеки активни ОФицири. Са српске стране руководио је ову ствар Миленко Стојковић. У мају 1808. године избила је буна у окодини Беле Цркве. Народ је проклаМацијом позван на устанак. У исти мах раетурани су и неки прогласи са Карађорђевим потписом, Буна Срба у Иеточном Банату угушена Је, наравно, брзо и дако. Ратни суд је радио. Један од вођа и твораца побуне, поп Димитрвје Ђорђевнћ, избегао је смртну казну; алн, симпатични и одушевљени млади поручник Шкрибић завршио је свој живот на вешалима. Тако је и тај покрет у Банату за слободу и уједињење угушен у крви, исто као и други покрети у томе правцу у Срему, Босни и Старој Србији. Још је било рано да се изврши велико дело ослобођења и уједињења, још је требало много гробова, да се оствари тежња и идеал српскога народа.

КАРАЂОРВЕВ ПЕЧАТ. (8а потребу вишег и државног достојанства.)