Топола

КАРАЂОРЂЕ, ЈУЖНИ СЛАВЕНИ И НАПОЛЕОНОВА

ИЛИРИЈА

Кад ме је г. Петар М. Петровић, редактор овога зборника, позвао на сарадњу и ја му се приправно одазвао, био сам одмах начисто да ће ми најподеснија тема бити ако прикажем Карађорђев однос према Јужним Славенима и Наполеоновој Илирији. Тај однос, додуше, није нов и непознат, варочито у стручним круговима; ади, ипак, држим да ће широки народни кругови, којима је ова књига у првом реду намењена, са занимањеи прочитати о томе неколико страница, које ће им показати како су већ пре више од сто година славни Карађорђе и његов „Совјет“ имали јасне појмове о нашем народном јединству и како су мислили да га бар делимично остваре под покровитељством цара Наполеона. Ови су ретци, дакле, занимљив прилог историји идеје нашега народнога уједињења, којој и треба да обратимо сву нашу пажњу.

Познати маџарски државник, некадашњи министар заједничких Финансија и управник Херцег-Босне, покојни Бењамин Калај (•)• 1903.), написао је још 1882., у предговору српскоме издању своје „Историје српскога народа“, ове значајне речи: „И мину доба светлости, нестаде српеке средњевековне државе, па се чињаше као да је и српски народ коначно збрисан из реда осталих народа. Али, у најновије доба, нривлачи нашу пажњу таква појава којој равне не може да покаже историја света; после вековнога робовања буди се један народ и издиже до народне самосвести, код чега је, без сумње, најзанимљивије и најпоучније то што посде тако дуготрајног тлачења, под којим умало што српско народно биће сасвим не ишчезну, прост

народ својом снагом и без туђе помоћи, црпећи одушевљење из старинских предања, одушевљен нагоном родољубља, а немајући не само најпотребнијега уређења за остваривање снажнога покрета, него чак и лишен најпримитивнијих помоћних средстава, ипак годинама продужује јуначки борбу против много надмоћннје турске силе; и што тај прости свет постаде толико способан да опет буде народ и да себи опет створи самосталну државу, која одговара модерним захтевима. То су Срби извојевали у почетку овога (XIX) века својом револуцијом, у којој су истрајали, да се томе морамо дивити. С тога они из своје прошлости заиста могу црпсти веру у будућност, и с тога им је историја од општега интереса и за друге народе". И доиста, српска револуција почетком XIX века најкрупнији је догађај не само у историји Србије, него у историји чи-

таве наше расе и читавог нашег народа, јер. не треба сметнути с ума од колике је провиденцијалне важности управо та чињеница да са постепеним успоном Немаца и Маџара од почетка XIX века паралелно тече и успон нашега народа у препорођеној Србији. А развитак ових двају паралелних успона, рачунајући овамо и све споредне епизоде на једној и на другој страни, битни је политички садржај и историјски смисао наше народне историје од почетка XIX века све до октобра 1918., то јест до онога часа када се немачки и маџарски успон завршно потпуном катастроФОм.

Али, значај и важност српске борбе за слободу већ су добро схватили и н.езини савременици. Истина, револуција је почела „лојално*, то јест, Срби Београдскога Пашалука подигли су се против својих крвника, у којима је и сам султан са Диваном гледао одметнике и