Топола

бунџије. Срби су искрено наглашавали верност своју султану и, у први мах, нису ни помншљали да се отму турској властћ; а тако су схватили иступ Карађорђев и борбу његових другова и у Цариграду и у аустријском суседству. Међутим, када је султан, после пропасти дахија, затражио од Срба да положе оружје, обећавши ии потпуну безбедност и сваку задовољштину за претрпљене јаничарске зудуме, и када су Срби опазили да Турчин не мисли искрено, већ само хоће да их разоружа, онда су они г свесни своје снаге и мушке одважноети, избацили ону реч која карактерише Србију новога времена: За слободу! Сам Карађорђе био је управо жив пример идеје ослобођења. Један руски дицломатски агент, који је у јулу и авгуету 1807. дошао да преговара са њим о условима рускога протектората над Србнма, не може, у своме извештају, да се доста нахвали Карађорђеве припростоте, незаинтересованости и искреног патриотизма. Он каже за њ да је редак човек, достојан поштовања, ма да баш нема никаквог образовања. „Никад нећу заборавити оне речи што ми их казаг - када смо се растајали: Упамтите добро, рече, да ја ништа друго не желим него да видим своју отаџбину ослобођену од турскога јарма; тада ћу се одрећи свега и поново вратити своме плугу.“ Одиста, речи достојне каквога Римљанина из првог вреиеаа Републике, а дејствују на нас још јаче, јер нису биле пуста Фраза. Када је, наиме, исти овај руски дипломатски агент унитао Карађорђа какву милост иште за себе од рускога цара, одговорио му је вожд: „Само ту да наи цар пошље све оно што је нужно за ратовање“ (т. ј. муниције, оружја и тд.). Шта више, када је Карађорђе са тим истим руским дипломатским агентом утаначио у Неготину, 10. јула 1807., конвенцију о руском протекторату, ушла је у њ одмах на другом месту и ова напомена: „Предајући се под покровитељство и заштиту његовог Императорског Величанства, српски народ нада се да ће добити све оно што му неопходно нужно треба, а, поред тога, српски народ жели заувек да у Србији никад не буде предана ма буд коме и најмања чест земље, тако да у њој неће бити спахија, нити ће ико допасти њихова ропства. и Ето, ова идеја аошауне слободе и праве демократије водила је Карађорђа и његове другове у бој за достојнију будућност народа.

Сасвим је природно да је овако велика идеја у доба непрекидних европских ратова морала имати снажна одјека и међуоколним синовима нашега народа, у првом реду пречанским Србима, који су од почетка, са великом симпатијом, пратили догађаје у Србији. Већ у јуну год-1804., дакле одмах у почетку Карађорђева устанка, карловачки митрополит Стеваа Стратимировић израдио је „Нацрт успостављења нове славено-српскекраљевине“' и предао га проти Андреји А. Самборскоме, који се тада бавио у Будииу, духовник руске велике књегиње Александре Павлове, удане за угарскога палатина ЈосиФа, брата цара Фрање, са молбом да га потајно пошље рускоме цару Александру I. Прота Самборски одиста је удовољио жељи Стратимировићевој, уверавајући, у своме спроводном писму од 14. јуна 1804., цара Александра да је приложени „Нацрт и посао карловачкога митрополита, ма да га није потписао из политичких обзира, но да је Стратимировић прави пастирправославне вере и искрено одан рускоме цару. У своме, пак, тексту овога толико‘значајног „Нацрта“ митрополит Стратимировић каже како сва царства и све државе у Европи имају савезника своје вере и свога језика, само Русија их нема, а може да их има једино у Србима, јер „нема под небом народа крји би према Русима и њиховим владарима имао толико љубави као Срби, народ источно-православни “. С тога митрополит предлаже цару Александру да се од турских облаети, у којима живе Срби, образује дакако, руском помоћи вазална држава под турским суверенитетом, али, под протекторатом Русије. Владар ове обновљене српске државе требало би да буде један од руских великих кнезова, а, ако се цар не би могао да реши да пошље у Србију којега члана своје куће, онда нека пошље некога од својих рођака, наиме, немачких протестантских принчева, јер се за њпх може претпоставити да ће у будућностн примити православље. „Из овога ,Нацрта“ јасно се види добро вели Никола Радојчић да је Стратимировића највише занимала политичка страна устанка, то јест, будућа самосталност Србије и њезине политичке везе са другим државама, које би јој зајамчиле младу слободу. С тога је он и сматрао утврђење дипломатских веза једним од најважнпјих послова у устанку, и највише се о томе старао. и Шта више, може се слободно рећи да је митрополит Стратимировић, у неку руку,