Топола

био први дипломатски управљач нове Србије, јер баш његовом моћном утицају треба приписати што је Аустрија, бар у први мах, мирно трпела везе између побуњених Срба и Војне Крајине, којаих је снабдевала муницијом, оружјем,храном и другим потребама, а за случај невоље увек им пружала сигурно уточиште. Стратимировић, наиме, умео је да директно и преко темишварског генерала Петка Дуке увери најважннју војничку личност у ондашњој царевини, надвојводу Карла, да се „Аустрија нема ништа бојати српскога покрета“. То нам уједно туиачи зашто су и петроварадински генерали (Џенеин, а доцније Симбшен) били под утицајем митрополитовим, ма да су при

томе играли улогу и извесни њихови материјални интереси. С тога није чудо да је углед Стратимировићев био опште познат и да је први крајишкн официр директно њему уиутио нроту Матију Ненадовића, када је овај у послу српске револуције, прешао Саву, рекавши му: „Акога ви на овој страни више имате него митрополита Стратимировића? Онјеод ваше нације као краљ, а добро се пази са принцКарлом, а принц-Карло сада је над свом војском у нашем царству најстарији војвода". И одиста, Стратимировић је саветовао Карађорђа и другове му да Турску не треба отворено изазивати, док се не осигура помоћ Русије, а, међутим, да се привидно обраћају за номоћ и заштиту Аустрији. С тога је он и саставио њихово писмо на цара Фрању; али, уједно их је и први наговорио да траже номоћ

од Русије, куда се и саи нотајно обратио оним номенутим „Нацртом 11 . Ну, није једини митрополит Стратимировић своју пажњу носветио српскои устанку, јер је овај убрзо заокунио осећања свих Срба од Баната и ХрватскоСлавонске Крајине до Босне и Далмације. Пре свега, показали су то Срби у непосреднои суседству, у Војводини и Срему, помажући устанике храном, оружјем и муницијом. Овај саобраћај аустријске

власти гледале су, у први мах, марно, тумачећи га као израз сиипатије, коју вазда ужива слабији у борби са јачим. Ну, ускоро, опазило се да те симпатије имају свој корен у националном осећању, то јест, да Срби са леве обале Саве и

ОРИГИНАЛНО ПИСМО КАРАЂОРЂЕВО.

Дунава сматрају Карађорђев устанак као нешто своје. Због тога је бечка влада затражила од темишварске и нетроварадинске крајишке војне власти да спречава саобраћај Срба са обе стране пограничних река; али, сада је заночело кријумчарење; шта више, у лето 1807., устаници нападоше две житом натоварене лађе на аустријској територији, те их нревезоше преко у Београд. Овај испад веома је забринуо бечку владу, јер се