Топола

истрагом утврдило да се устаници не би упустили у ту авантуру, да их при томе нису издашно помагали баш Срби пречани. А у јесен 1806. стигоше у Беч поуздане инФормације да је расположење у Војној Крајини све озбиљније, шта више, ускоро се за сигурно сазнало да у тим странама има много људи који, под утицајем успешног и славног устанка у Србији, показују све знаке праве неверности.- После пада Београда (27. децембра 1806.), одушевљење аустријскпх Срба подигло се до пароксизма, тако да су у Беч стизале тужбе како Срби граничари јавно говоре да ће, у случају мобилизацнје разуме се, против Карађорђа и устаника —'листом пребећи у Србију и да неће више да се боре за аустријског цара. Коначно, почетком 1807., ианчевачки свештеник Арсенијевић одржаоје јавну молитву заКарађорђа, Станоја Главаша и срећу српскога оружја, и ускоро се прочулО ио разним странама Војводине и Срема како онамошњи Срби прете да ће на пролеће скочити на оружје, а онда ће „Швабама“ бити баш тако као Турцима „преко“. Ово нису биле празне претње, јер Је, на пролеће 1807., у Срему одиста дошло до отворене побуне.

Средиште ове буне биле су спахилуци румски (гроФа Пејачевића) пилочки (херцега Одескалкија), а главни јој је повод било несавесно и немилосрдно исисавање и искоришћавање народа (кметова или јобађа) од стране спахијских чиновника, којо нису могле уклонити ни молбе ни притужбе; тада, наиме, у доба Карађорђева устанка и Француске револуције, сремски сељаци у оно време понајвише Срби били су прави средовечни робови. Мађареки историчар Карађорђева устанка, већ поменути Бењамин Калај, служећи се богатом грађом из бечких и пештанских архива, па и из карловачке (митрополијске) и вуковарске (жупанијске) архиве, каже да је народ у Срему, додуше, скочио на оружје због несношљивихи неправедних прилика; али, вође његове, употребљујући народно незадо-

вољство и огорчење, као да су имале пред очима у првом реду потајне противаустријске политичке циљеве. Шта више, Калај изречно истиче да митрополит Стратимировић „додуше ниј'е подстакао буну ц , али ју је „радо гледао“, јер је

Аустрији нанела велике нецрилике, а то је само могло да буде од користи митрополитову политичком идеалу, да се од Београдскога Пашалука и Срема образује независна српска држава под протекторатом Русије. Ну, еа друге стране, Калај мисли да се митрополит Стратимировић трудио да тај прави мотив народне буне сакрије испред очију аустријске владе, бојећи се да га она не би заувек учинила немогућим, па, с тога, да се он учинио посредником између побуњенога народа и власти, не би ли тако израдио народу блажу казну и са њим остао у сталној доброј вези. Да ли је исправно Калајево мишљење о лукавои држању Стратимировићевом које му, уосталом, у нашим очима не служи на срамоту то јест, да ли је основано и на поузданим подацима и ®актима, или је то само субјективна компарација некадашњег управитеља Босне, диктирана нерасподожењем према српским политичарима, не да се поуздано утврдити све док се читаво питањејош једном тачно и објективно, са документима у руци, не провери. Свакако, занимљиво је да је сам митрополит јавпо у Беч како је међу бунтовницима било и таквих који су друкчије мислили о циљевима буне него ли већина њихових другова. Али, и војничке власти, уколико су имале додира са побуњеним народом, ускоро су дошле до уверења да је сремска буна, у суштини својој, револуционаран покушај да се народ дочепа- „неограничене слободе“ и да се „сруши устав“, наиме, тадашњи државнн поредак. Шта више, генерал Левенберг јавља 10. априла из Руме команданту Џенеину да му се иетроварадински крајишки пук (доцније бр. 70.) не чини потпуно веран и поуздан, јер му је момчад састављена иоглавито од Срба, дакле, синова, браће и рођака оних бунтовника. Ну, и чиновништво сремске жупаније, нарочито велики судија у Руми, Јосип Салај, одмах од првога дана сматрало је сремску буну као устанак који је ишао за тим да се „обнови некадашње сриско царство“, а жупанијска скупштина у Вуковару од 13. априла констатовала је да су бунтовници говорили „о својој влади“ и „о споразуму са Србима с оне стране Саве“, наиме, са Карађорђем. Овакво просуђивање буне од стране војничке и жупадијске власти створило је и у Будпму и у Бечу уверење да је буна политичког карактера; шта више, у Пешти су јавно оитуживали