Топола

из Осека, један батаљон брдског крајпшког пука (седиште пм је било у Впнковдима), три чете петроварадинског крајишког пука и чптав један хусарски пук (бр. 9.). Ускоро после тога, 3. маја 1807., стиже у Руму Петар Комарови!! из Будима, као краљевскп комесар, да поведе истрагу о узроцима буне и да нспита тужбу народа. Да се истрата што успешнпје спроведе, проглашена је, пре свега, царска амнестија свима бунтовницима, осем Тицану, као коловођи, којп је, до душе, утекао из иришког затвора, па опет у Карловцима ухваћен и бачен у тамницу у Руми. Истрага је показала јасну слику великих народних невоља, које је требало што пре отклонпти. Ну, нас више занима политичка страна ове истраге, јер се утврдило да је прави покретач буне био вогањски учитељ Андрија Поповић, иначе родом Србијанац, који је био у тесним пријатељским везама са поп Луком Лазаревнћем, једним од српских устаника у Шапцу; шта више, оба Поповићева сина беху тада у Србији у устаничким редовима. Сасвим је природно што је тај учитељ Поповић, у Вогњу и околини, будио симпатије и интересовање за српски устанак, причајући народу о Душанову царству и о скором васкрсу српске од водством Карађорђевим. Под таквим утицајпма, дакле, латили су се сремски Срби оружја; за јавност и масу говорило се да је буна уперена против спахијских зулума, а, у ствари, то је био устанак за идеју уједињења Српства. С тога су се бунтовници, пред буну, у марту 1807., били обратили поп- Луки Лазаревићу за помоћ, која им није послана. Поред тога, истрагом се показало да је, одмах у почетку буне, дне б. априла (25. марта), Александар Манојловић казао у Врднику сабраноме мноштву ове речи: „Ово је права српска зсмља; једном ногом стојим овде, а другом на Сави. Овамо вас, браћо, будимо сложни, да пробудимо српског краља, који је пре четири стотине година умро“. Још се и то дознало како се народу на све стране говорило да ее узда у помоћ Карађорђеву; а и кроз Војну Крајину пролазили су неки агитатори, шнрећи глас да је „куцнуо час ослобођења“. Све нам ово показује да је сремока (Тицанова) буна била први покдик аустријских Срба за слободу, а изазвао га је славни Карађорђев устанак.

III

Поред свега тога што су се сремскн бунтовници вратили својпм кућама и предали оружје, у народу је, ипак, узбуђење владало још и даље. Због тога је бечка влада иојачала гарнизоне поред српске границе, наглашујући изрично непоузданост тамошњих Срба, а, уз то, издано је царско наређење да се мора најстроже спречавати свакп саобраћај са Србијом. Ну, све то није много користило, јер се народна осећања и ндеје не могу гушити тзилом ни Ферманима. Када је аустријски дворски ухода, капетан Емерик Млинарић, дошао почетком јуна 1807. у Земун, да извиди ситуацију, јавио је у своме извештају у Беч, између осталога, и то како је, после вишедневнога борављења у Земуну, могао дапрати издајничку акцију тамошњега становништва (напме, православних Срба); затим, поименце наводи разне угледније српске личности у Бену, Пешти, Новом Саду, Карловцима, Земуну и у још неким местима, а међу њима изречно спомнње митрополита Стратимировића, и, најзад, вели за све њих да само чекају миг од Карађорђа, па да се‘и они и њихови поузданици, не само у Земуну, већ на целој граничној линнји до Оршаве, придруже Србима. Ускоро по томе, почетком септембра 1807., дошао је вогањскоме

ЈАНКО КАТИЋ.