Топола

АЛЕКСА НЕНАДОВИЋ.

попу неки младић, који се издавао за Карађорђева брата, и стао да позива народ да подупре српске устанике, јер да ће они још ове јесени, или идућега пролећа, провалити у Срем. За оружје нека се не старају, пошто ће га доста добити из Србије, а тако исто нека се не плаше царске војске, која је недавно угушила Тицанову буну, јер Карађорђе има довољно своје момчади да је пошље у помоћ. Тај човек обишао је још и нека друга сремска села, док се, најзад, није показало да је брат попа из Добринаца. Када је ствар откривена, не преостаде ни попу ни његову брату друго него да пребегну у Србију. Али, истовремено, настало је кретање и у српском народу у Банату, а нарочито кад је Русија ушла у рат са Турском, што је, дакако, снажно подигло наде Срба у успех; познато је да су Срби устаници звали Александра I редовито „нашим царем“, гледајући у њему врховнога свога господара, под чијп су се протекторат ставили. Негде почетком августа 1807., неки људи из Баната упутили су писмо рускоме главном команданту, генералу Михељсону, у Букурешт, у којсм су биле написане и ове значајне речи: „Ми вама јављамо да желимо да будемо под руским двором и да хоћемо сви једногласно да устанемо против Немаца, за које ви знате да су

стари издајници. Најпосле, знајте, а и еами ћете увидети, да су Немци од старине подли, нечасни и непостојани. Немац ће све наше земље са селима предати племићима (спахијама), како би уништио српску Војну Крајину, под изговором да то не ради он него Мађар, не би ли Срби замрзили на Мађаре, а не на Аустријанце. Ма колико да Турци желе зла Србима, јер су суплеменици Руса, ипак их у томе превазилазе Немци.“ Ну, много је значајнији иступ познатога харамбаше војводе Станоја Главаша, који је код сремско-банатских Срба уживао велике симпатије. Крајем децембра 1807. (по новом) дошао је он у Београд, где се тада десио и сам Карађорђе, ступио пред Совјет и рекао отприлике ово: Провинцијални кметови у Срему опет се горко туже. Они су’ дошли до уверења да је она царска комисија која је имада да испита зулуме жупанијских и спахијских чиновника саставила неповољан извештај о њима, тако да се и сам митрополит Стратимировић, кога је народ замолио да у тој ствари пође к цару у Беч, повратио не оправивши нипгга. Сада се Стратимировић боји свога народа, јер му није пошло за руком да изради општу, у царево име обећану амнестију и јер ниЈе могао да наговори угарски сабор да узме у расправу тужбе сремских кметова, па је због тога у Бечу измолио право да око себе држи оружану стражу. А како су Срби у Банату, Срему и Бачкој, па и даље све до Будима, спремни да опет скоче на оружје, ако им дође у помоћ „велики јуначки српскп народ“ и ако им он даде оружја, Главаш предлаже Совјету да се то учини. Шта внше, сам је спреман да стане на чело томе покрету, н, у први мах, не би му требадо више од десет хиљада момака, „да дође у помоћ својој потлаченој п заробљеној браћи, сродницима и једноверцима. Он познаЈе све путеве до Будииа, а његова чета, чим пређе Саву и Дунав, зачас ће нарасти на сто хиљада момака, јер ће је појачати тамошњи Срби. Са том војском он ће, још пре него лн дође немачка војска, освојити „без иједнога хитца“ све тврђаве и у њима опскрбнти се оружјем, муницијом и топовима. А освојење овпх крајева донеће српскоме народу не само много злата и сребра, него н големо мноштво жита и хране, да узмогне појачаном силом да ратује са Турчином и да га, борећи се заједно са Русијом, истера из Европе.