Топола

После ових занимљивих Главашевих речи, иза којих се крије очито потајни споразум са пречанским Србима, уетао је Карађорђе и добатђно Главашу да је „будала“ и хајдучки харамбаша, па је онда наставио овако: , Ако се наша браћа, сродниди и истоверци у Банату, Срему и Бачкој осећају подјармљени, нека пређу у своју отаџбину Србију и нека заједно са нама истерају Турке, из Босне и Бугарске, јер, док се то не збуде, бидо би веома неразборито помишљати на обнову старе српске државе, а, поред тбга, још за леђима стећи уз Турчина новог непријатеља. Па, све кад би и лако успело сједињење са Србима у Угарској, Срему и Банату, ипак би том приликом ове земље, а то су сада житнпце за Србе у Србији, толико пострадале и биле опљачкане да би Срби били лишени сваке могућности да, у даљем ратовању са Турцима, прехране себе и руске помоћне чете. А не би ни разборито било увредити немачкога цара, који је како причају у Београд стигли Француски Официри у најбољем складу и пријатељству са Француским царем Наполеоном 1 )/ Он Карађорђе не разуме се у политику, већ само у ратовање. С тога препушта политику потпуно Совјету; али, ипак, опомиње совјетнике да не учине какву грешку, вођени користољубљем или другим намерама; јер, ако би кога од њих затекао на томе путу, обесиће га пред његовом кућом. После ових Карађорђевих речи, које га карактеришу као реална, далековидна и трезвеног политичара, Совјет није хтео ни да расправља о Главашеву предлогу.

Ма да Срби у Аустрији, после овога, нису могли да рачунају на помоћ од стране Карађорђа и Срба, ипак, народ се није примирио.

Већ почетком априла 1808. сазнао је генерал Симбшен из „поузданога извора“ како неки војни бегунци из Срема и Баната причају у Београду о томе да, тобоже, неких 17.000 момака у приправи чека на аустријској територији стотину оружаних Србнјанаца, па да ће онда заједнички навалити на Петроварадин. Кад је то дочуо, Симбшен позва у Петроварадин читав један пук и размести га у околини по разним позицијама. Мало по томе јављено је Симбшену да се, у

Џ Карађорђв хоће да каже да ће тиме још и Наполеона иваввати против Србије.

Јуну 1808., спрема нова буна у Земуну и у Новом Саду. И одиста, почетди буне показали су ее већ у мају, када је једна чета од 80 —40 момака, под водством харамбаше Радојице Марковића сина онога учитеља нз Вогља узела да агитира по народу, прешавши из Србије у Срем. Ну, аустријска војска брзо их је растерала, а сам Марковић погибе у отвореном. сукобу. Ускоро се показало да су најглавнији агитатори против Аустрије били баш неки њезцни Срби поданиди, који су у Карађорђевој Србији говорили да је дошао земан да се Срби и свето православље, уз помоћ једновернога православнога рускога народа, опет подигну и да васкрсну стару државу, само треба пре свега освојити Босну све до Сарајева. И тако се састајемо са карактеристичном чињеницом да је идеја о уједињењу православних Срба или „пропаганда“ настала међу аустријским Србима, који су од првога часа Карађорђев устанак ехватили као нешто „своје“, а не како обично говоре неупућени странчари у Србији XIX века. Разуме се, по природи саме ствари, та је идеја најпре загрејала суседне крајеве Срем, Бачку и Банат, и одатле се брзо раширила даље на запад и југ. У априлу 1807. командант подмаршал Хилер јавља из Загреба надвојводи Луд-

УЗУН МИРКО АПОСТОЛОВИЋ.