Топола

су таквих алармантних вести; међутим, када се ти извештаји добро проуче, изгледа да су те вести бачене у свет само за то да забаве Турке у Босни и да их задрже од навала на Србију. Несигурно стање у Босни појачавале су још и честе провале Срба-устаника преко Дрине, које су довеле Карађорђа у везу са црногорским владиком Петром I. Још 15. Фебруара (по ст. кал.) 1806. обратио се владпка Петар на Карађорђа и замолио га да га опширно извести о стању у Србији. На ово је Карађорђе одговорио владици (други пут 29. маја по ст. исте годнне), пзмеђу осталога, и овим, са нацпоналнога гледишта веома значајним речима: „С непримиривом Босном данас се находнмо у највећој ватри и у најнемилостивијој кавзи. Она (понајвише Сарајевци) учињена од нас представленија мира не прима и препјатствујет толико шчастију нашему, да је већ јавно да ми праведно намјерени наш конац пређе получити не можемо, док њу не поразимо; она раслабљава нас тако да ћемо ми с њом доста муке имати, ако је ви не обуздате. Протнв ове, дакле, невјерне и душманске Босне, која је од старине свагда главне и заклете непријатеље српскога имена и вјере у њедрима својима хранила п која, нечастивога Бранковића сјеме проклето, данас о томе ради, да угаси са свијета јадом својим и да избрише сасвим име и благочестије српско, против овога, велим, заклетога, вечнога домаћега непријатеља нашега просимо ми од вас скорију и неодложимују вооружену помоћ, на коју смо ми у самоме почетку основанија нашега велику надежду имали. Баклињујући вас светим оним вере, племена и крви свезом, по којему се једна браћа називамо и јесмо, призивљемо с пламеним срцем и с раширеним рукама вас и чрез вас сву нашу црногорску, далматинску и ерцеговачку храбру, премилу и предрагу браћу у онај положитељни сојуз који је међу старима и праоцима нашима, док су славни били, био, сирјеч у друштво оружја и у међусобни одбранитељни и нападатељни свез.“ Међутим, у тај мах, владика Петар био је и сувише заокупљен Француским заплетима у Боци Которској и код Дубровника, па тако се и иије одазвао Карађорђу. Ну, ускоро се и то десидо. На сам Ускрс, 14. априла по ст. 1807., Карађорђе је добио под Ужицем три писма владичина, једно од 19. новембра (по ст.) 1806., друго од 26. Фебруара,

СИМА МАРКОВИЋ.

а треће од 9. марта 1807. На тај корак владичин утицала је и руска дипломатија, идући тада за тим пошто је цар Александар био у рату са султаном да се образује савез између владике Петра и Карађорђа, и да они, потом, сложно побуне Србе у Босни и Херцеговини. Оба српска главара одазвала су се томе, шиљући преко својих поузданика прогласе на народ, владика Херцеговцима, а Карађорђе Босанцима; али, многи од тих њихових поузданика пали су Турцима у руке и мученичком смрћу платили љубав своју према ослобођењу отаџбине. У поменутим писмима, а нарочито у оном од 26. Фебруара и 9. марта, владика Петар поново тражи од Карађорђа да му јави у каквом се стању налазе устаници у Србији. Карађорђе му је, још исти дан, међу осталим писао ово: „Јављамо вам у коме се стању данас налазимо; велике војне против некрштених (Турака) на све стране имамо и велико крвопролиће непрестано трпимо: 1. против Видина, Ниша и Пазара, то јест, против силе УрумелиВадиса; 2. Ужице смо са свију страна умуасерили (опкодили) иједнако велики огањ на њ бацамо; 3. покрај Дрине свуда нашу војску држимо и велику помоћ прекодринској браћи давати морамо, јер су се и они опет побунили и од нас у свачему траже помоћи, а на-