Топола

ВОЈВОДА ЦИНЦАР ЈАНКО ПОПОВИЂ.

рочито наших старих војника због упућивања и поучавања. А принуђен сам давати им и хришћански род добро чувати, да не би преко мере у некрштене руке у ропство запао. Али, нису се само они тамо побунили наново, већ више таквих случајева имаде, тако цио видвески пашалук, па нишки, љесковачки и пазарски. И толикн род хришћански данас у свачему помоћи тражи, јер је у невољи. Ми, колико смо у стању, дајемо им помоћи; али, и сами у свачему оскуђевамо, јер ништа готово немамо, него што год нам је потребно морамо по скупе новце из Њемачке (Аустрије) узимати, и то с великим мољакањем, због чега смо у велико сиромаштво пали. Али, поред свега тога, морамо Богу захвалити, и против непријатеља до носледње капи крви борити се морамо, и ннједан не мислимо се покорити Турцима, нити пак можемо“.

Баш у то време, када је Карађорђе пнсао ово писмо владици Петру, ухватише Турци на путу од Грачанице на Спречи према Маглају петорицу српских поузданика и код њих нађоше Карађорђев, српским језиком написан проглас на хришћане у Боснн, да се дижу на оружје. Четворица су погубљени на месту где су ухваћени, а пети је доведен у Травник везиру и тек онде смакнут. Француски конзул у Травнику, Давид,

авља у Париз (2б. априла) даје ове поузданике издао некакав Србин Бошњак. Међутим, из прокламација и похватаних писама, те од својих ухода, Турци сазнаше за везе између српских устаника и неких села у босанском Подрињу, па с тога наумише да их потпуно униште и да поубијају све живо, старо и младо, мушко и женско. Алн, еазнавши за то, босански везир изда заповест којом забрани овај покољ. На то Турцн опколише три српска села и запретише становништву да ће их све исећи, ако не прокажу између себе оне који су на страни устаника. И одиста, заплашени сељаци проказаше њих 880, који се беху посакривали или по овим селима или по околини, Сада зареда по Босни несмиљено разоружавање раје, затварање попова и друге народне интелигенције, за које се сумњало да су приврженици Карађорђеви. Једва да има народа на свету чије је свештенство толико крвних жртава допринело на олтар народне слободе колико ерпско.

Ну, врхунац заједничке српско-црногорске акције на ослобођењу Српства пада на пролеће 1809., када Срби, у нсти мах, предузеше на више страна ОФанзиву, док су Руси требали да пређу нреко доњег Дунава у Бугарску. Међутим, пре него што је започео војну, Карађорђе се обраћа, 30. марта (12. априла), црногорскоме владицн писмом, у којем му јавља да му руске чете долазе у помоћ, а онда наставља овако: „Такођер ими смо нашу војску из дубине на границе расположи.та и врло лијепо с топови и са џебаном задовољно оснгурали јесмо, и прваго априла Текуштаго доба хоћемо на непријатеља ударнти на све стране за ослободпти нашу браћу, која под Турском находе се у великој муци; са свим околним народом договор утврдпли јесмо и са џебаном у садашњем бившем примнрју доста п потпунили јесмо, и како ми на непријатеља ударимо и преко наше досадашње граннце преступимо, тако ће и онн сви на Турке са велпком снлом подићи се и с нами у слоги бити хоћеју. Тога ради и вами препоручујемо, да бисте и вп љубав милосрдно к роду хришћанскоме показали и на непријатеља ударпли и у напредак амо к нами поступилп, и сву браћу хришћанску возбудили, и на непријатеља некрштеног сви сложно да ударимо са свих страна, е да би преблаги Спаситељ нас помиловао за истребити из наше праотеческе државе агарјанску (турску) силу про-