Топола

клету. И ми, у име Бога, радимо да који час прије на воду Тару дођемо н ту какогод да бисмо се с вами састали. Тога ради похитите и ви колико год могућни јесте н ваше храбре витезове потисните, који се и досад против непријатеља храбро показивали јесу и своје отечество бранили јесу*. Средиаом априла (по старом) остави Карађорђе Београд и пође преко Ужица на границу Новопазарскога Савџака, а онда паде под важни град Сјеннцу и опеедне га. Сјеница још у X веку српска тврђава именом Дестник била је на раекрсници друмова који су водили у Босну и Македонију са једне, а у Црну гору и Србију са друге стране. Сама варош брзо изгоре, на што се Турци заклонише у тврди град. Да спречи околним Турцииа ненадану навалу ва његов табор, Карађорђе посла омање чете према Новом Павару и Пријепољу на Лиму; на то сјенички Турци, видећи да им немапомоћн, предадоше 9. маја (по новом) град. После тога, Карађорђе се спреми да пође на Новн Пазар стари српски Рас но у том стиже скопски Сулејман-паша онај исти који је још 1805. умирио побуњене Дробњаке с овећом четом босанских Турака; али, Карађорђе га потуче код Сјенице, а тако исто, после некодико дана, и пећског Нуман-пашу на оближњем Суводолу. Сада, тек, крене Карађорђе према Новом Пазару, куда стиже средином јуна (по новом). Варош сама би одмах освојена; али, тврђаву је требало овде дуже опседати. У то доба, још у Сјеници, поклони се Карађорђу око 350 људи из племена Васојевића и више Црногораца, и тиме је у јуну 1909., веза између Србије и Црне Горе први пут после векова била успостављена; али, само за кратко време, јер брзо потом стиже Карађорђу гдас да Је главна српска војска потучена код Ниша и да велика турска војека проваљује у Србију. То је био познати пораз од 31. маја (по новом) и наредних дана, што га је скривила неслога међу војводама и неспособност оних којима је Карађорђе'поверио да чувају јужну српску границу. На ту вест Карађорђе напусти Нови Пазар и похита у Србију, где је нашао управо очајне прилике. Само чињеница да Турци нису дошли до Београда, већ су се после дужег бављења на обалама Мораве почели да враћају натраг, раздог је да није дошло до панике и катастроФе у народу, кога је само лични ауторитет и

ПЕТАРЈОКИЂ.

храброст Карађорђева спасда од великога зла. Ну, много је важније у томе догађају очајно искуство са Русима, јер управо њихова немарност и нерад на Дунаву омогућили су Турцима да главном својом силом навале на Србију. Вика на Русе била је с тога општа, и сви су у њима гледали и тражили кривце за несрећни резудтат летње војне године 1809. У таквом расположењу Карађорђе је скренуо своју пажњу на цара Наполеона, на његов рат с Аустрајом и, по том, на ново створену Илирију.

Као што је познато, победом код Славкова (Аустерлица) у Моравској (2. децембра 1805.) цар Наподеон учинио је крај аустро-руском савезу. Већ сутрадан сматрао је цар Фрања потребним да лично пође у табор свога противника, где је пристао на примирје, после кога је онда, 26. децембра (по новом), дошло до мира у угароком Пожуну (данас Братислава у Чехословачкој). Тим миром Аустрија се одрекла читаве територије бивше Млетачке Републике, то јест, поред Венеције, „Млетачке Истре“ (уз западну морску обалу без Трота.и без читаве унутрашњости), још и Далмације са Боком Которском, коју је нови Француски цар, тобоже као насдедник Карла