Трговински гласник

р&дништво С ; Мвхаилоза 6?. ТЕЛЕФОК 390 'ТЛА ЈЕ ОГЛЗ‘ЈИМА. •-'•:ил 1 см. в 1 ступца 0 - 15 лиа. '•И ОГЛЛСИ ПО ПОГОЛ б ! 'вплађена пио«а нв примају С9 -‘■ЗАН БРОЈ 10 пд

НЗЛАЗИСВАКИ ДАН СЕМ ПОНЕДЕОНИКА ИДАНА ПО ПРАЗНИКУ СТАЈЕ ЗА СРБИЈУ: = д годину днк. 24. ЈА АУСТР0-У1АРСКУ КРУНА 30 ЗА ОСТАЛС ЗЕЈ1ЉЕ ■т>р. 30. ђижн се не врзеан ЈЕДАН БРОЈ ЈО пд

ВРОЈ 121.

6Е0ГРАД, ПЕТАК. 6. ЈУНА 1914. ГОД.

ДИНА Х\:У.

ДРАЧКИ КНЕЗ. Бечки „Ца]т“ у последњем броју свом, у уводном чланку, дска зује како кнез Виљем од Впда не влада у ствари Албанијом него само Драчом, претпостављајући да ће успети да и то једино место у својој држави одбрани од бунтовника и у њему се утврди. Тај чланак „Цајтов“ гласи овако: „Кнезу Албаније је за слд пошло за руком да нападе устаника одбпје и да учврстп сиоју владавину у — Драчу. Он, дакле, до даљих догађаја, остаје кнез од Драча , а ако се потврди, да је један од његових присгалица заузео Тирану. онда се~ његова власт простире и на неколико километара преко непосредне околине Драча. Ако би се тај поморски град са суседном Тираном мога.о стално одржати, дајући отпора устаницима, онда би то свакако значило поправку војне ситуације. Алп какве би политичке користи било отуд тешко је изнаћи. Јер иза последњих догађаја свакоме је у свету постало јасно, што је познаваоцима Албаније и пре тога било очито, да у тој земљи нема ни државе ни нациЈе и да прс ма томе недостаје свака претпоставка за једну централну власт. У њој има само племена и пле менских поглавица и сеоских, а већ сасвим ређе и среских заједница. Поглавица Пренк Биб Дода помаже киезу у Драчу, а један други старешина Фиса Ахмет беј Маћ помаже му у Тирани. Али ако те помоћи, која му, се кад се добро плати, указују с времена на време, неким случајем нестане, како 'ће се онда кнез и без ње сам спомоћи? Да је Албанија пређе, и ако је сад поприште грађанског рата, била ма и примитквно уређена држава и да је у њој било ма каквог традационалног цеитра, или ма чега, што би могло религиозне интсресе одржавати у вези, то би се из те боље прошлости ипак могао наћи пут и за бољу будућност. Али једина традиција, које у тој земљи има, то је племенска крвна завада. И сама скромна мера власти, коју су Турци могли ту да врше, одржавана је оружаном силом и подмићивањем немирних племенских поглавица. Ко, дакле, том земљом хоће у истини да влада мора је освојити и то село по село, срез по срез. Али зато су потребни брутална сила песнице, свирепост и лукавство, помоћу чега је и Али паша пре сто година неко време ту господарпо. За такву владавину није ни најмање подесан један принц аристрократског порекла и европских манира. Он не може постати деспотом Албаније. “А другог осим деспота та земља ие подноги. „Био је то особито срећан случај, што Драч јуче није пао у руке устаника, којн су изненадно надирали. Да се није нашло неколико странаца, вичних руковању

са оно мало топова, што пх у Драчу има, овај би пропао и кнез би са својима морао опет да се склони на који аустријски или талијански убојни брод. Али Албаиија лежи много даље но што допире заштптна моћ убојних бродова, те је питање, да ли ће се кнез икад одважпти, да крочи ногом и на то непоуздаио земљиште? Драч није никаква престоница, мада је кнез Виљем, за љубав заштите, коју даје суседно убојно бродовље, изабрао га за своје становање. То је једно, јадно и рђаво пристаниште без и каквог већег саобраћзја и без потребних веза са својим залсђем. Ко, дакле, има Драч, тај нема више ништа осим тог једног места, којем ни приступ Албанији није обезбсђен. Та земља није приступна, нема за њу пута ни природног ни вештачког. Још мање има она свога средпшта. За даљи политичкн развој, дакле, бе значајна је ствар хоћеуш се кнез у Драчу одржати или не. То би могло да се оцењује само са гледишта моралног дејства једног војног успеха. И тај јад од места кнез би могао само оружаном силом држати у својој власти. А колико год би хтео да проширује своју власт, толнко би му било потребно нове војне силе. Ннко не би умео рећи одакле бп кнез узео толика војна и финан сијска средства. Али претпоставпмо, да би баш кнез Виљем и могао располагати тим средствпма и постати правп завојевач, те након дуготрајних борби и осво јити Албанију, н у томе најповољнијем случају не би било никаквих другпх до сасвим неутешних из-| гледа за њ. За читав низ година морало би се рачунати само с крвавим борбама, са устанцима, који би на једној страни бпли угушивани, а на другој би ницали. Шгл би било с културним радом, радиј кога је кнез Виљем и познат у ту полудивљу земљу? Шта би би ло с оснивањем државе, тнм новим стубом мира и реда, који има да се зацари на Балкану? Шаблонски, за зеленим дипломатским столом, без познавања правих прилика, створена је та држава и сад се тајј неразборити аљкавн рад свети. Е • вропа има једну нову бригу, којеј се за дуго неће ослободитиА Ту се једино вара „Цајт“. Европа се те бриге може ослободити одмах, чим допусти, да се успостави стање, које јебило по уласку Србије, Црне Горе и Грчке уАлбанију. Биће одмах обезбрижена, а у Албанији ће бити и реда и мира.

ПИСМО ИЗ НЕМАЧКЕ. — Од нашег сталног дописника Баварска је, услед родбинских веза своје династије са Хабзбурцјком, била у неку руку сатрап Аустрије, ста]ала је, политички и привредно, под неким туторством, и није се упуштала у непосрецне

трговинске везе са другим подунавским земљама, већ се служила аустријским и мађпрским посредмицима, при својим набавкама производа из балканских држава. У след тога је непозчавање српских прилика у Баварској било безгранично. Све лажи и клевете аустријске штампе против Србије, примале су се у Баварсксј без контроле, те је у њој, као нигде на другом месту, презирање Србије и Српског народа, бнло захватило дубоког корена, и то расло у то ликој мери, да јс неко врсме било зазорно признати и бранити срп ско име. Хвала Богу, то се сад изменило на боље, V неколико по1 Ј сле српских победа, а неколико и обавештавањем трговпнских кругова, од стране органа српског Министарства Народне Привреде, о стварним политичким и привредним приликама у Србији. Данас су Баварци дошли до уверења, да се морају еманциповати од својих предрасуда и од аустријскнх и ма-| ђарских посредника, и ступиће са Србијом у непосредне привредне и саобраћајне везе. У том циљу, баве се ових дана у српској престо ници баварски изасланнци и проуча вају наше прилике. А у трговачкој комори у Минхену, расправљају се непрекидно питања о привргдно политичким односима са Србијом, и њен орган доноси чланке и реферате о Србији, који не треба да остану код нас неопажени. Тако последњн број доноси овај антрфиле: Слободан излаз на море игра у привредној историји Србије велику улогу и још много раније, но што је она \ шла \ последње ратове на Балкану, један добро обавештени српски лолитичар, скре нуо је пажњу, да је тај пут кмору, главна водиља српске спољне политике. Догађаји недавне прош лости, нису привели Србију овој мети: сопствени излаз на море остаде јој н даље затворен Али је она ипак успела, да једном конвенцијом са Грчком обезбеди себи једно слободно пристаниште у Солуну, за свој извоз и увоз, што нама није на одмет; јер земља која господари горњим Вардаром доминира и солунским пристанпштем. — — — Но врста највећег дела српске извозне робе и пијаце где се она шаље, упућује Србију и на друга балканска мора, те мора ирокрчити себи краће железничке путове и у том правцу. Знатни део српског извоза представљају артикли, који не подносе дугу вожњу. Тиче се фр)хтова, који могу најбрже преносити робу на потро шачке пијаце, а на име: живе :токе, живине, сточних прерађевина и воћа, који иду у великим коли чинама, у Италију, Француску Белгију, Шпанију и друге европске западне државе. Јасно је, да би се пренос тих артикала, могао повољније вршити преко Јадранског но преко Јегејског Мора. Велики губитак у тежини, коме подлеже

жива стока при транспортовању преко Солуна у Неапуљ, Ђенову, Палерму н Милано, дао би се избећи транспортпма преко Јадрана. Од Солуна до Ђенове пугује стока 27 дана, док би она транспортирана дуж Јадранског Приморја и служећи сеталијанским железнпцама, стигла тамо за 8 дана. Пут из Србије на Јадране, је најкраћи пут; знатно краћи, но онај преко Солуна. Врло важан српски артикал је жито. За извоз жита биће и у будуће, главни извозни пут Црно Море. Русија, Румунија и Бугарска извозе преко њега огромне количине жпта. Велики део светске трговннске флоте, прима ову храну као терет и преноси у западне европске земље, одакле се лађе њене опет враћају, утоварене мануфактурном робом за цео Исгок и Леванту. Ове погодбе морлју Срблју опредељчвати, да за свој извоз жита претпостави Дунавски пуг сваком другом инстрадпрзњу. То исто важи и закукуруз, који је такође врло важан извозни артикал српске земљорадње. Из последњег рата Србија је изашла са добитком од преко 35.000 квадр. километара плодног земљишта. Том тековином знатно ће растити њена производња и извозна снага, а то тим више, што је српска влада гледиште свог унутрашњег програма у новим крајевима, пренела на подизање земљорадње. Као што је досад притицала новчаним позајмицама у помоћ земљорадницима у старим границама, тако ће одсад, српска влада стављати својим новим грађанима на расположење потребне капитале за набавку пољопривредних справа, у циљу примене савремених агрономних средстава. При томе ће се нарочита пажња обраћати рззвијању и ширењу земљорадничких задруга по Рајфајзеновом систему. Буду ли се српским и страним капиталима извршиле скупе исправке Мораве и Вардара и почеле обрађивати ван редно плодне долине крај тих река, Србија ће ићи на сусрет сјајној привредној будућности, нарочито ако се још буде везала са Дунавом и једним потребним каналом. Но Србији не предстоји сјајан успех само у земљорадњи, него и њена индустрија има дивних погодаба за велики успех. Србија има металних руда, које су у стању да подмире свуколику светску потребу. Мајдани бакра у Бору, (старо-римско рударско предузеће приновљено француским капиталом) имају бакарну моћност од 6 на сто и могу се мерити са најбогатијим бакарним рудницима на свету. Минерално гориво налази се у Србији у обиљу, те велика индусгрија у Србији не би осећала оскудицу у том врло важном материалу. Али сем њега, Србија може производити и „бели угаљ“ из својих небројених и моћних слапова и сливова брдских река. Наравно, за све то потребни су