Трговински гласник

/РБДНИШТВО < :;Ј акХ8'Л0ва б«. 15 ТЕЛЕООН ?Ч0 пг огмгччА. V !НА 1 СМ. И 1 СТУП0.\ 0-!Л 1<Н. V -ЈГ.1АСК ПО »ОГСДбг зллакака пио«а -!в примају са ?н5АН бРОЈ 10 л .

ОРГОК БЕОГРШЕ ТРГ0В8ЧКЕ СМЛ8ДИНЕ

ИЗЛАоИСВАКН ДАН СЕ1И ПСИЕДЕОНИКА НЛАНА ПО ПРАЗНИКУ С1ЛЈЕ .ћ сцпју: 'ОДНВУЛИН. -4. ДУСТРО-УГАРСКУ КРУНА 30 ЈА ОСТАЛе ЗРМЉ 1 фр. 30. ругоогск ое еб ивизн 1ЕДАН БР0Ј1О пс

БРОЈ 126.

Јг.ОГ >А.{. ЧЕТВРТАК. 12. ЈУНА 1914 ГО/1.

ЈДИНА X

’ \Г

РУСИЈА И АЈСТРВ-ЈГАРСКА и л и иа ше профвсоЕ Мнт[о|мв.

Често пута су поједини људи тумачи народа. Они су или даљовиди или високо интелигентни, ди прозиру у дубину ствари и одношаја. Стицајем прилика је и зна менитом историку, руском професору Митрофанову, припала таква улога да буде тумач мисли и осећања великога Руског народа. Он је то у два правца: према Немачкој (ПрускојЈ и према Аустро-Угарској. Према Немцима је своје' мисли исказао Митрофанов у зна меннтом немачком часоиису „Пруски Лепописи“, које уређује Ханс Делбрик, Митрофановљев учитељ и пријатељ. Ту је руски професор, и то на захтев Делбрика, расправљао тему: о руско-немачкој затегнутости, и навукао је и на себе и на Русију читаву буру негодовања целе немачке штампе, како Русија хоће да подјарми целу Европу и Азију и томе подобно, што увек Немци добацују Русима, кад год хоће да маскирају неку своју офансиву. Бечки лист „Цајт“ који има ту корисну праксу да истакнуте политичке људе и ван Аустрије, или пусти или и умоли, да проговоре кроз његове ступце, учинио ]е то и са проф. Митрофановом. И руски историк се одазвао молби. Спроводећи чланак Митрофанов љев (Цајт Бр. 4213. од 8/21 јунај о. г.), који носи наслов: „Руско-ау сгријска затегнутост“, уредништво бечког листа вели: Молили смо знаменитог руског историка, проф. Митрофанова, који као мало ко други познаје политички покрет у Европи, да у нашем листу изло жи узроке, како изгледа. несавладљивој аустро-руској запетости, која богме данас значи највећу опасност за светски мир. Проф. Митрофанов је својим колкко дубоким. толико и јасним излагањима заслужио захвалност свих они.г, који хоће да знају, како данас ммсли руска интелигенција о највећем политичком проблему наших дана. Холико тек нас у Србији мора интересовати једно тако важно а уз то и словекско мишљењс, о коме се разбира и у Немачкој и у Аустро-Угарској? Нас у Србији мора оно у толико више интере-1 совати, што су балкански Слове ни и државе уопште, а Србија нарочито, један фактор у разлага-ј њима високоученог Руса. Он говори у првом реду о великим односима великих држава Немачке и Аустро-Угарске према Руснји; али кад сиђе у детаљ, у мотиве тешких односа аустро-руских, он неминовно наилази на земље јужно од Аустро-Угарске, које су — како ои вели — постале нека врста опасне одушке за АустроУгарску, од кад јој је Бизмарк коначно запречио пут и у Немачку и у Италију, одакле је после великих мука коначно истиснута.

Стога смо и сматрали као врло поучно и нужно, да своје читао-ј це упознамо са мислима н погледима професора Митрофанова, који се свакојако неће разликова ти од мисли свакога просзећеИога Руса. А то је важно, врло в'жно, и сасвим умесно бечкн „Цзјт“ мишљење професора Мптрафонова назпва „мишљењем руске ин , телигенције". А у ову, у првомј реду, спадају п руски државници и политички људи. Чланак је професора Мчтрофа-' нова дуг, јер је он чптава историјска расправа. Обичном читаопу тешко пада читати тако дуге расправе; али се у толнко више на грађује, ко их пажљиво прочита до краја. С тога смо чланак за наше читаоце преДввјили: на део први, који говори о утиску, што га је његов чланак у „Пруским Лстописима“ изазвао у Немачкој; и на део други о односима, или тачније, о запетости аустро-руској. Ма дз се овај други део нас у Србији може више типати, ипак он са првим чини целину, јер и Немачка и Аустро-угарска стоје као непоколебљива политнчка пелина према Русији, па следствено и према свему Словенству. А сад да чујемо свога руског брата и историка, који на далеко унапред осветљзва путове, којимај ће ићи догађаји, који ће и нас Србе нем;шо8Н!> моћи повући з; собом, или оар и ми у Србијч, премз свему што се одиграва пзмеђу Немачке и Аустро-Угарске с једне и Русије с друге стране, не можемо п не смемо бити равнодушни. Веома су поучни погле ди ученога Руса, јер обухватају време од нека два столећа у назад, од времена Петра Великог до данас. Чланак Митрофанова пак у целини гласи: I. „Кзд купујеш кућу, мораш и суседа према себп добро расположити“ вели једна руска пословица, и мудрост ове пословппе може се још боље можда применити на међународни но приватно-грађански живот. Не може се порицати, да су Аустријанци и Руси данас постали не може гори бити суседи, који се у свакој прмлипи дочепају за чуперке, не сећајући се више времена.када су се некада борили раме уз раме и на конгресмма се срдачно куцали. Почепи рус.ко-аустријскихј одношаја беху лепи и драги, сад се пак бекеље два намрштена лица једно на друго, што се једва прикрива полупристојним, дипломатски усиљеним осмејком. То је збиља жалосно, али је једном тако и ја мислим да ће ипак бити нај боље дочеиати бика правце за рогове, и о свему се поштено и мирно искалити, место гледати се попреко, мрко и ћутљиво. Да, али за име Бога, молим, само мирно! Јер ће иначе доћи до жалосннх неспоразума.како сам ту недавно већ искусио, што ме-1 ни, најмирољубивијем међу про-

фесорима. и угискује пероуруке. Меа си1ра! У последњој свесци „Пруских Летописа," ја сам услед позива мога пошгованог учитеља и пријатеља проф. X. Делбрика,! објавио један састав о руско-немачкој запетости. Моја пдеја идеја једног приватног човека и не политичара по позиву — била; је тако проста. Да се имају турски мореузи за Русију, као силу која извози, неопходно ]е нунгно, а исто тако је и судба јужних Словена за нас Русе једно национално иитање. Међу1им царе вина Немачка прави од Турске ратоборну силу и на Балканскоме Полуострву помаже нашега (руског) главног противника АустроУгарску. Ово је у толико више незгодно, што Немство није ни када кроз читаве векозе разумело 1 да придобије симлатпје виших и нижих редова у Русији. И овај скромнн мој састав, сасвим неочекивано је изазвао извесно узбуђење. Берлинска штампа је много о томе говорила; поштовапо уредништво „Цајта“ затражило је од мене да му пошљем један чланак, што ја радо чиним; немачки лист Петроградске новине, у свом беснилу, посветиле су ми један наиван први чланак, а било ми право или не, ја сам навукао на с&бе баш у истој свесци „Пруских Летописа“ један страховиг одговор, глазом од самога издавача — почаст, коју ја, у свему пространству њеном, умем достојно да пеним. Узалуд сам р, цр.го на бело, писао о компензапијама, о „бо и{ без,“ и о мог)>ћности ; мирног исхода и о реалним инте | ресима. Ја сам гамо (у Немачкој) истина пријатељ сом али строгом руком добро изударан! Мој је чланак н. зођен као „сведоџба руско народ ;-г мржње лротиву Немства," као доказ о „не наситом московском нагону за осв; 1 јањем“ као знак. да ће Руси, незадовољавајући се ни са Стамболом ускоро захтевати Копенхаген и један залив у Норвешкој, који се не залеђава! И протпву једне такве ненасите аждаје, која сматра „као своју мисију, да Европом и Азијом завлада," бапио се, са свом силином своје речитости, мој високопоштозани опонент, сав у оклопу, са оштрим пером у песници такође у оклопу, ; као ритер, заштитник европске слободе, и као заступник Немзчке, која опет има мисију, да Еврону и Азију сачува од овога московскога господарства", и стога се нсмачком пореском обвезнику даје на знање, да „не кука због несносних терета нашега (т.ј. не мачког) наоружања”. Звонило је ово ваистину страш но и заповеднички, као уосталом и све, што потиче из пера овога немачког првокласног писца, научника и публицисте и мене готово поче да хвата несвестица, да ли ја не јашем кроз пространу степу, са шиљатом шубаром на глави и умотан у животињску кожу, поред татарскога кана, као

његов секрегар, коме је дужност да опева и велича његова дела. Но срећом сам се за времена сетио, да је и Пруска пре двеста година била јеДна тако мала „пескзоница“, и да су је тек „анексије" Шлезије, Пољске, Хановера итд. учиниле силном државом. Али нека ме Бог сахранн од тога, да сам говорио што „о ненаситом пруском освајачком нагону“; а свесрдио ћу признати да ја великогћ курфирста, и још већега Фридриха II., и највећега међу највећима Отонл Бизмарка, сматрам за родољубе, који су можда створили Русији једног опасног конкурента, али који су своју Пруску жарко љубили, верно јој служили и свим налрезањем њихових необичних способности, своју драгу отаџбину велнком учинили! Но сад, натрзг на ствар. У данашње време може се узетн као један аксиом, да се међу двема државама, само тада ваља прибојавати од колизије (сукобз), ако и постоје кстински везани супротни интереси; осећаји играју овде само секундарну улогу. Уосталом, једва се може и говорити о каквој наследној антипатији Руса према Аустријанцима. Број ових последњих, то јест Руса, за које се може рећи да мрзе Аустријанце, био је, и сад је, до ишчезнућа мзли, тако да они не могу да изврше никакав утицај ни у добром ни у злом смислу. А оно што је просечнн Рус и сазнао о Аустрији, то је био Беч, лепа, очаравајућа дунавска варош, где су људи били тако љубазни, жене тако чиле (феш), живот тако еладак, а музика тако милозвучна. Чак и она овлашна прта Бечлије, по којој он милује пријатну му аљкавост, сасвим је угодна и доброћудном руском путнику.који пушта да* све иде како иде. И треба^ло је да дође проклета политика, те да идилу преобрати У — драму!“ Сад тек долази друга половина чланка, у којој писац управо улази у праве политичке, двестагодишње одношаје Аустрије и Русије. Но о том у идућем броју. сеоскТдтни. Закон о сеоским дућанима од 1870 год. са свима доцнијим изменама и допунама, унео је у главном два ограничења у погледу на трговину у сеоским дућанима, на име; 1) ограничење у погледу на место где се дућан може отворити; и 2) ограничење у погледу на артикле који се у селу могу продавати. 1. Ограничење у погледу места прописује чл. 2: Закона, који тражи: да је сеоски дућан удаљен најмање четири сата од вароши или варошице. Само по изузетку, ако се једно село налази на средокраћи нзмеђу две вароши или варошице ово се одстојање може смањити на три сата.