Трговински гласник

Број 130.

ТРГОВИНСКИ ГЛАСНИК

Страна 3

вратну артерију. Смрт је била готово тренутна. Атентат је извршен за неколико минута. Живот и женидба Фрање Фердинанда. Престолонаследник надвојвода Фрања Фердинанд рођен је 18. децембра 1863. године у Грацу. Отац му је био надвојвода Карло Лудвиг, брат цара Фрање Јосифа. После трагичне смрти престолонаследника Рудолфа у Мајерлину, Фрања Фердинанд је проглашен за наследника престола Аустрије и Угарске. Оженио се Софијом грофицом Хотековом, која по пореклу Чехиња, али по осећајима ; Немица. Тај огранак породице Хотека, коме је припадала надвојводкнња понемчен је већ од пре многих година. Зато је заблуда веро-| вање, да је Фрања Фердинанд био због свог брака, наклоњен ма колико Чесима. Ступајући у брак престолонаследник Фрања Фердинанд морао је у име своје деце дати свечану изјаву пред оба парламента, и пред ауетријским и пред угарским да његова деца из тог брака немају никаква права чланова царског дома и да по томе не могу ни у коме случају претендовати да дођу на царско краљевски престо. Покојни надвојвода био је отворен непријатељ јужних Словена, а на првом реду нас Срба у Краљевини. Да се његова реч хтела слушати у више прилика могло је доћи до рата између нас и суседне монархије. Трагична смрт његова даће повода неваљалим аустријским властима, да стварају сад нове велеиздајничке парнице Србима у монархији. Али „свака сила за времена“, а невоља редом иде. То, уосталом, потврћује и овај жалостан свршетак живота надвојводина... ДОГАМЈИ НА БАЈ1КАШ/ (Извеитај Српског Пресбиро-а) Сукоб владе с холандским официрима. прач 14 јуна. Командант Слис саопштио је прекјуче побуњеницима да парла-

ментари неће више бити слати у Шијак, а ако побуњеници хоће да преговарају нека дођу у Драч. Председник Министарства Туркан паша разљућен овом наредбом, која је дата за време случајног осуства команданта Крона, тражио је да командант Слис буде смењен Овај последњи одаслат је у Авлону. Тврди се да је Ахмед Беј Мати заузео јуче Кроју. Уверавају такође да је Пренк Биб Дода заузео Прозу. Румуни за Албанију. Букуреиип, 15. јуиа. Министар војни примио је једног капетана и два резервна поручника, који су тражили да као добровољци иду у Албанију. Министар им је одобрио. Један бугарски деманти. Софија, 15. јуна Бугарска Телеграфска Агенција изјављује, да је потпуно измишљена вест, послата из Солуна, у којој се тврди да Бугари концентришу појачања трупа на грчкој граници, близу реке Месте; да бугарски официри из Маћедоније одашиљу своје филијале у Бугарску и да су на послетку ископани шанчеви дуж границе. Ова је вест вели Бугарска Агенција, пуштена у циљу да би тиме биле прикривене грчке војне припреме, док међутим Грчка има до сад око 10 концентрисаних пукова између Сереза и кавале. Прекид преговора с устаницима. Црач, 14. јуна. Јуче приликом преговора са пуковником Филипсом, побуњеници су изјавили да они и даље остају при томе, да кнез буде Мухамеданац. Сматра се да су преговори прекинути.

С10ТРАЈИСТОВА. Коннордат с Ватиканом. „Коријере дела Сера“ у чланку из Рима, констатујући да је потписан конкордат између Србије и Св. Столице, који су потписали д-р Веснић и Мери де Вал, вели: Конкордат је потписан са званичном свечаношћу у апартманима

сек^етара Мари дел Вала. Били су 1 присутни томе свечаном акту, осим поменутих застугшика, д-р Веснића и Мери дел Вала, још и: монсињор Пачели секретар свештеничких ванредних послова: монсињор Канали заменик државног секретаријата; д-р Бакотић и и конаник Кардон, који су сарађивали на припремама за закључење конкордата. Пре потписа пуномоћници су прочитали своја пуномоћија и показали их: затим излазећи из секретарових апартмана, д-р Веснић је испраћен свим војним и званичним почастима, који припадају његовом положају. Швајцарска гарда, која се налазила у предсобљу у свечаном оделу, учинила му ја почастЈ Затим је српски посланик, праћен глав-| ним Папиним коморником, уведен у апартмане Пија X и примљен одмах у ауденцију коц Папе. Ту је изговорио! кратак говор, изјављујући да је радостан што му је била указана част да да узме учешћа у акту од тако великог значаја. У исто време изразио је; своје чврсто веровање да ће конкордат бити нов елеменат мира и напретка у Краљевини Србији. Пије X одговорио је да је радостан што је постигнут споразум и он је та кође изјавио топлу жељу да конкордат отвори нову еру пријатељских односа између Св. Столице и Србије, и да обезбеди слободу и благостање католицима у Србији. Закључење конкордата примљено је у римским-католичким круговима са задовољством; али се он мора сматрати као велика политичка победа Србије. 1 У ватиканским круговима. наравно сматра се као један успех католнци зма, једно што признаје моралну снагу католичке цркве и папства чак и у православним земљама, друго, што утврђује праву и сопствену католичку јерархију у српској Краљевини, тој је циној држави у Европи, која је до сада није имала. И збиља, у једноме од најглавнијих чланова конкордата утрђује се образовање једне еклезјастичке српске провинције, са архибискупом у Београду и двама бискупима у крајевима српским и арбанашким, који су сада присаједињени Србији; међутим до сада је Србија еклез-

јастички зависила од аустријских бискупа, или је била земља мисионерска. И баш стога — пошто са потписом државног 1 ко.чкордата престаје, ипсофакто, аустри-

ски протекторат над католицима у Ср бији — политичка пооеда Србијеврло је значајна. Још од назад читавог века Аустрија је имала протекторат над католицима у српско арбанашким крајевима Турске, који су после Балканског рата припали Србији. То старо празо аустријско није било лако оборити. И та ситуација сачињавала је, не само лонижење српске Краљевине, него и вечиту опасност од аустријске интервенције. Српска влада је зато одлучила да се курталише тога вазалства, регулишући дирекгно са Ватиканом питање католичких поданика. те је одма по свршетку Балканскога рата, предложила закључење конкордата. Ватикан није могао одрећи Србији преговоре, као држави цивилизованој и независној; али је из почетка биаа одложила преговоре док међународна комисија не изврши ограничење Албаније и док Велике Силе не признаду Србији нове границе. Ватикан је на тај начин хтео чекати док сазру догађаји и док види како ће држање заузети Аустрија према конкордату, који ће окрњити њене интересе на оалкану. Противност Бечкога кабинета, као што се говори, није се дуго чекала. Аустријски дипломатски кругови у Риму понављали су често, да је конкордат са Србијом утопија и да неће бити никада закључен. Подсећали су чак и факаг, што је Србија још пре десет година, кад је кардинал А. Јарди био Папин нунције у Бечу, покушала да закључи конкордат, али су преговори одмах прекинути због неких верских тешкоћа. Разуме се, колико је Ватикан био забринут аустријском опозицијом, јер је Аустрија велика католичка држава; алнјјсдруге стране опет није могла правити се невешта заузимању Русије за Србију нити игнорисати права ове последње према међународном друштву сматрајући Србију као цивилизовано образовану државу. Српска Влада, међутим, била се заузела заиста тешкога посла, али са одлучношћу да успе. И ако је Аустрија у високим ватиканским круговима инсистирала, да ће тај конкордат остати мртво слово, цитирајући конкордат са Црном Гором, који још није постигао жељени циљ, али Србија је поступила врло политички трезвено. Она је усвајала сваки предлог који јој је Ватикан постепено стављао, те се је

олодност роман од Емила Золе 123 Пет стотина хектара ширило се Ф једног краја видика до другог; ту су биле шуме, сад испресецане широким пропланцима на којима су пасла многобројна стада; исушене мочари, претворене у плодне орнице: пешчари, наводњавани доведеном водом и са сваком годином све плоднији. Само пешчана пустолина Лепалијерова остајаше у пређашњој напуштености као сведок о моћним напоримај човека, који је суседне пескуше и мочари претворио у плодну орницу, што храни читав један срећан мали народ. Он ни од кога није отео нмшта, није закидао туђу земљу, он је расчистио, створио своју властиту, освојивши делић пространога света, који је остајао још тако мало насељен, тако рђаво прилагођен за срећу и бласта 1 ие. Усред пустоши је никла и израсла ферма, как уцветали граднћ са становништвом и стадима животиња, читаво врело победна живота. И каква снага у овом срећном размножавању, које неуморно даваше живот новим бићима,!

каква моћ у овим живим бићима, што овде већ дванаест година преврћу земљу, што од природеотеше овај комад земље, овај градић, израстао из недара једне породице, каква сила у овом дрвећу, у овим биљкама, у овом житу, у овим плодовима, чија хранљивост је непрестанце расла под зрацима сунчевим. А док је Матеја довршавао своје освајање, Маријана је у те две године уорећена рођењем Блезове кћери, рођењем унуке у време, кад се и сама спремала да још једном буде мати. Снажно дрво је почело пуштати изданке, да би се затим множило до бескрајности, као горостасни храст, што својим младицама захвата неизмерну површину. Деца њене деце, деца њеи*х унука, потомство које потпуно расте, већ је отпочело свој пород. Каквом је она нежном брижљивом руком скупљала око себе једаиаесторо деце, овај, такорећи, први насад, почињући од два најстарија, од близанаца Блеза и Дениа, који су већ имали по двадесет једну годину, па до најмањег, немоћног бића у коме је једва горео живот и које је похлапно падало на материну дојку и до крви сисало материно млеко! У њену насаду беху деца разних година; најстарији је већ и сам постао

оцем; друга су још лшла у школу; трећој је још требало помагати да јутром навуку панталонице; ту су били мушкарци — Амброаз, Жерве, Грегоар, Никола; девојчице — Роза, готово већ удавача Клара, Лујза, Мадлена, Маргарита, тек свикла је да корача. Требало би видети сву ову гомилу деце када се, отевши се од куће, растрче на све стране света, као ергела малих коња, у најразличнијем галопу! Мати је, разуме се, знала, да их све неће моћи задржати код себе; она би била срећна кад би макар двоје илн троје нестало на имању; она се мирила с мишљу, да ће млађи, не налазећи за себе ме-| ста код куће, отићи да освајају суседне земље. То је била неизбежна плима, освајање земље најмногобројнијом расом. Биће скоро две године откад се Блез угнездио у фабрици; браћа су већ имала друга освојења. Снага је на страни множине; свет ће припасти њима. И отац и мати с рођењем сваког детета осећаху се све моћнији. И свако дете их зближаваше, ојачаваше њихову ввзу. Што су стално излазили као победиоци из најразличнијих тешкоћа и мају да захвале својој љубави, своме раду, непрекидном отеловљавању свога срца и своје воље. Размножавање —

ова победна снага, која ствара мирне хероје, што освајају земљу, насељавајући је. И овај пут, пошто минуше последње две године, кад Маријана роди сина, Николу, једанаестог у овој веселој држини, Матеја необично радсГсно загрли жену, ликујући над свима жалостима и тегобама. Још једно дете, још више богагства, још једна нова снага јавља се на свет, засејава се ново поље за сутрашњи дан. Велико дело плодности ширило се захваљујући земљи и жени, побеђујући уништавање, стварајући средства за опстанак свакоме детету, љубећи, испољавајући вољу, борећи се, радећи, не обзирући се на патње и непрестанце тежећи размножавању живота и | нада.

Дво пети. Живот у фабрици, утонулој у дубоку жалост, улажаше мало по мало у обичан колосек. После страшног уда: ра који га је снашао, Бошен неколико недеља није излазио из куће, дубоко ожалошћен и као изгубивши сваку жељу. Чинило се да се потпуно изменио; није више лагао, није се изговарао на неопходност одлазака из куће, којима је прикривао своје развратне склоности, које са годинама јачаху. (Наставиће се)