Тренут вечности : песме

124

Кад на коњу дође, К'о ужасну гују Војници га виде, Ал топот не чују.

А неки пут, опет, Тако дође близо, Да би га пиштољем, На куршум нанизо...

Али тешко оном, Веле прости људи, Који тој авети

Са оружјем суди!...

Тог нестане одмах, Да ти стане памет: На леђима коњским (Односи га авет...

Отреснији људи Паметније зборе, И међу се опет Овако говоре:

„јест, доиста тако, Око пола ноћи;

(С ону страну реке Коњаник ће доћи.

Кад прегази реку, Полако ко змија, Он копите коњу

У крпе увија.

Па онда ко стрела До страже долеће, И кад она пуца Њега куршум неће.