Тренут вечности : песме

139

И ко олуј, тако силно На тројицу Саиф груну

И три пушња одјекнуше. Кроз недоглед-поноћ црну.

Необичан глас је смрти: Звижди танко и дебело,

Ал ни један не погоди Саифово гордо чело...

Сад опали Саиф бесно, Алах акбар, на две стране,

На две стране свако тане (Створило је смртне ране.

И падоше два витеза Умирући у мукама,

(ООставише свога друга Без помоћи, јадна, сама

У добри час, аллах акбар! На једнога један оста, _Ал и овај беше доста

На јунака јунак добар.

Тешку борбу ноћца крије, век мачева одјекује; А јунака као муња Плам челика осветљује.

Тврда српа као камен, У ужаса гњевном плаху, И ударце оштрим мачем Један другом задаваху.

Ал не рече нико „Јао!“ Нит гледаше где ко сече, У тамнини борише се Једно другом ништ не рече.