Тренут вечности : песме

140.

— Кад се нису могли тући С мачевима оштрим више,

(Са рукама својим снажним У коштац се ухватише

Из седала искочише, Бесне хате оставише,

И по тамној ноћној тмини, Ваљаху се по прашини!..

Рус извуче оштре ноже, Саиф ђордом својом ману, гледаху један другом Да зададу смртну рану.

Обојица беху вешти,

· Подједнако јаки, снажни;

У највећој опасности Досетљивн и куражни.

Посустали беху оба Од мучења тешког, дугог; Наизменце и с ужасом Гњавили су један другог.

И у тешкој овој борби, У менљивој ратној срећи, Коњаник ће руски рећи:

Коњаник.

Суратниче, друже нови, Обојица смо' витезови!

— Обојица смо добри борци, После овог гњева дугог;

Да задамо реч витешку: Да пустимо један другог!“

У тренутку овог збора Рус бејаше одозгора,

План» на