Тренут вечности : песме

142

Од тебе не примам : Оружја ни ата —

Не треба ми ништа Ни та бојна слава,

Мени само треба Твоја руса глава!...

— ИМ отпоче борба изнова крвава, Ах Саифу заман беху сваки труди, Прбтивник ко вештац лежаше над њиме, И тежином целом притискаше груди, Од прашине поче да се блато ствара, (Од истекле крви направи се бара,

И Саифа снага издаде баш сада У најгорем часу он допаде јада: Живо тело проби врх оштрога ножа И осети Саиф у свом бедру боле Изнемогле, најзад, од истекле крви, Саифове руке клонуле су доле. .

У тренутку овом кад се ово деси, Наједаред, срећом нечувене јаве, (Ослободи Саиф своју десну руку И свог мача диже оштрице крваве, И замахнув снажно, алаху у славу Противнику своме он одсече главу

— Саиф баци за се Трупину без главе,

Из ране извуче Оштрице крваве.