Тренут вечности : песме

МЕ сенци књ

143

И спасе се љутог Отровнога жалца, Којешта! Маленкост!

Једва шест палаца.

Још присебан, брзо, С главе турбан скиде, Тешку рану веза пође да иде...

Три последње главе Локупи у торбу,

(Са којом је увек Ишао у борбу. —

На коња се баци | Што га беше чек'о,

И полако ... тако... Измаче далеко...

А кад приспе бблан До шатора тако,

Скидоше га слуге (Са коња полако.

— (Са мутнога неба Спушташе се вече,

Кад Саиф дркћући

Свом сеизу рече:

Сапф. „Алија, мој синко, Већ осећам бољу, Па зато ми ову Ти изврши вољу:

У мешиву ону Метни руже ,.. листа... унутра успи зејтина чиста.