Тренут вечности : песме

144

Из торбе извади Оне диње зреле,

У зејтин их метни Да не би увеле.

Па мешину онда Ти пажљиво склопи И одозго добро Оловом затопи.

Из турбана узми Кеса што год има,

Најми једну лађу, Отплови до Крима.

Где се Крсти туку Са полумесецом,

— Заклињем те, синко, Мухамедом свецом !

Там потражи жудно Немилосну змију, Амазонку бесну —

Ту Кара-Ђузију.

Па јој реци да је (Свака глава свежа,

И да сам тај откуп Откинуо с врежа.

Плод је зрео, ваљан, Нарочито трећи !

Пут нек ти је сретан, А ја Ћу прилећи!...

Тако Саиф рече И на диван леже; Тиштале га ране Било му је теже.