Тренут вечности : песме

145

Али, очи, уста, Намрштене боре, Као да су хтеле Још ово да зборе:

„Немилосна жено, Врело црних дела, овде те једна Чека воћка зрела!.

=

Још је бели данак сјај сунашца чеко Кад Алија беше измако далеко.

ХП. Тринајест је хиљада их пало, Ал им борба безуспешна беше; Нит знадоше зашто се борише, Нити штогод том борбом отеше...

На земљи су то цветови били, _ Све јунаци и у борби први; аврани им очи прокљуваше, А утробе раскинуше црви.

Прште бомбе, бесна ђулад лете, Грмљавина под небо се диже;

А са лађа, на обали стрмој, (Силан пламен и до неба стиже...

Покривено ватром све бојиште, Бесна танад по пољани пиште...

И на сухо борба се пренела, Али борба крвава и тешка;

У табору Кара-Ђузијином И борба је престала витешка

Још остало само пусто коље, Око којих ветар дроњке вија;

Да покажу логор и шаторе Изгинулих јуначких делија .