Тренут вечности : песме

Добро преноћиште. (Рачи! втошеае).

„Добра старице, тако ти Бога!... Доста је топло баш и без тога. Да заман трошиш, то је гриота, Уштеди дрва, жено сирота,

Та ја сам сув, а није студ!... Ал мој се говор ње и не тиче Већ бреме баца ватру потстиче:

„Угреј се, синко, загреј и груд!“

66.

— „Добра старице, и то не треба, Сачувај: вино, шунку и хлеба; Имао сам топле чорбе од скора, Данас, за време путног одмора;

С плећа ми скини чутуру драгу!...

Не чује ни то — о другом снева, Хлебац ми сече, чашу прелева:

„Опорави се, војниче, окрепи снагу!.

— „Добра старице, постељу спремаш 2 Вере ми за то потребе немаш!... штали на ме постеља чека,

(Слама је тако пријатна... мека... Спаваћу царским сном,“

_Ал њу то као да вређа,

Постељу стире, јастуке ређа: „Спавај, у дому свом...

[14 И данак свану у дивној зори Хајдемо, збогом... Полазак скори;

Ал моја торба препуна... тешка... (Старице добра, мајко витешка!

Што ме мазите, тако вам Бога2!..

Али, старица, као у тузи, Пола са смехом, пола у сузи: „Ја имам, рече, сина таквога!!...“

+ Штампано у „Војничком Гласнику“,

“