Тренут вечности : песме
Преузимање:
Приказ у BnLViewer-у
33
По том, једва, с упињањем,
(Са дрхтавом сухом руком, Увијутак Краљу пружи
прошапта с тешком муком:
„ ·. За војску је, господару...“
Последња му речца заста, На узглавље глава клону,
Рањеник се с душом раста...
Краљ прихвати увијутак, И аманет свети узе; Из очију господара, Пролише се крупне сузе...
Сву уштеду што је имао, Па, и живот, кад је пао;
У аманет Отаџбини, Рањеник је завештао ...
| Новембра, 1926.
Храбра Српкиња.
Нигде живе мушке душе, У селу су само жене; Наш се логор журно спрема, Пук ће ноћас да се крене...
И док јесен студен носи, Тужна срца нове јаде; На крваво разбојиште Први хладан сумрак паде...
: Штампано у „Војничком Гласнику“.