Тренут вечности : песме

33

По том, једва, с упињањем,

(Са дрхтавом сухом руком, Увијутак Краљу пружи

прошапта с тешком муком:

„ ·. За војску је, господару...“

Последња му речца заста, На узглавље глава клону,

Рањеник се с душом раста...

Краљ прихвати увијутак, И аманет свети узе; Из очију господара, Пролише се крупне сузе...

Сву уштеду што је имао, Па, и живот, кад је пао;

У аманет Отаџбини, Рањеник је завештао ...

| Новембра, 1926.

Храбра Српкиња.

Нигде живе мушке душе, У селу су само жене; Наш се логор журно спрема, Пук ће ноћас да се крене...

И док јесен студен носи, Тужна срца нове јаде; На крваво разбојиште Први хладан сумрак паде...

: Штампано у „Војничком Гласнику“.