Тренут вечности : песме

Код кладенца испод села, = Већ колона немо стиже; Пушчана се паљба чује,

Из даљине, ал све ближе...

Крај колоне појави се Испраћаја тужна слика:

Мајке, сина, сестре, брата, Заручнице, заручника ...

ИМ пук оде, ко зна куда,

— Нико не зна, хвала Богу;

Кроз јаруге и урвине,

вуд пешаци проћи могу...

— 1. Мирно село, ал у страху Без појаве и без збора; Обасјано јаким сјајем Аустријског рефлектора...

У страху су жене, деца,

У домове све се скрива; Већ лупају кундацима,

Ал се нико не одзива...

Разваљују чврста врата, И уводе бесне хате; Размештају официре У одаје и вајате...

Командант се журно смешта У највећу кућу села,

Са њиме је и штаб пука И особља група цела...

Кућа пуна, свега доста: Намештаја, пића, хране;

А у кући само двоје — Мајка и кћи, без одбране.

..