Тренут вечности : песме

Песник и Муза.

Песник. Ти ме мамиш, музо моја, Да дугачке песме стварам; Кад се своме дому крећем, Да се мучим и тумарам ..

Уморан сам и сустао,

Тешки су ме боли стисли; Немам мира, ни спокојства,

Да се бацам на пут мисли.

Зато треба безбрижности, Удобности и још чега;

Ал од мене — људи знају Срећа бега...

Невешти се људи чине, Не разуму моје боле; господа са врхова, Подле слуге, данас, воле,

Али, ипак у свом дому, Почивак сам нашо мио; Да уморан средим мисли, а се сетим: где сам био.,.

И уморног сан ме свлада мисли се моје крећу; И ја с њима спотичем се, Час по трњу, час по цвећу..

Муза. О песниче, јадан ли си, Целог века пишеш ... учиш...