Тренут вечности : песме

50 У.

Има људи племенитих душа, препуних карактерних жеља;

Ал међ овим има и такових, Ком не годи срећа пријатеља .

Ал су ово подле, ситне душе,

Што се туђем не радују добру; Ни; брат брату не пожели среће,

А камо ли побратим свом побру .

Понајгора врста подлих људи, Што међ људма тако нагло јача; — То је врста непоштених душа, Гадна врста, гадних подсмевача .

Та њих дело благодети туђе Чудно вређа, и без жудње злата, —- То су они што не трпе хвале, Других људи истога заната

И баш, онда, кад се други хвали, он пада у прашину ниже; Зашто, вели, да га ја не мрзим, Кад га срећа тако нагло диже

Јест, такав је овај свет покварен, ветиња је њему непоштење; Али, ипак, многи у том нађу: Уточишта, срећу и спасење

М.

(О, како неко још и не увиђа, У свету овом поред свих дивота; | Да је све ништа пред Господом Богом, Да је смрт мета највишег живота! .

сар С де >