Тренут вечности : песме

63

„А ко звоно не послуша, (Оно не зна баш за шалу; Покриће га... узеће га.. _ Однеће га на звонару...

Сад, помисли само ђаче,

Да ли зато још да мари; Увезано тврдо звоно,

Виси горе на звонари.

„Звоно... звоно... не звон више,

Та мати се само шали!.. “ Забринуто ... тужно... сетно... ече овај неваљалац мали...

И кроз шибље даље хита,

Ал, за леђи ... мисли... слути... Звоно за њим лети... јури...

И сад ће га притиснути...

У страху се журно врати, креће се — „звона ено“ Право каже моја мати, Вече ђаче уплашено...

И од тада не дочека,

Да га само звоно јури; Чим недеља, оно право

Ка црквици светој жури. 1900.

На Дунаву...

(Ђачка песма).

5 На Дунаву у тишини,

жиница сакуп чини, Весео је свак; Дивоте му пуне очи, Па дохвати, па поскочи У тај чамац лак...