Тренут вечности : песме

Моја реч унапред.

5 Све је борба, немир вечни, (Све се ожури... наде спрема... „Док, најпосле, све умири Смрт ледена... мирна... нема...

Живот је шренуш вечносши. Кроз тај тренут пролазим и можда сам већ на измаку...

Писао сам... певао сам... ш још ћу — не знам само докле... Што сам певао нисам крив. Тако је морало бити... Али, треба

знати да песме нисам писао по поруџбини, "већ по осећајима.

Можда ће се моје песме коме и допасти, и ако се зна: да необуздани људи, покаткад убијају и славује, а пуштају вране и гавране да и даље гачу похвале својим прошекшорима или, још боље рећи, онима, који им плаше. Међутим, дешава се и то: да се, из непојмљивих разлога — онако спонтано — похвално говори и о књижевном ђубрету, па се том ђубрету даје места и у часописима и књигама, где се „извесни новитети“ аче речима: без смисла, без идеје и без садржаја. Некад је било време кад је и најглупља реч дворског будале изазивала допадање, на жалост и код озбиљних људи и научара... Слично време томе и данас се понавља: штампају се извесни мотиви по угледним књигама; штампају се: набацане, неразумљиве речи без везе и кад их прочитате морате зажалити, што сте на томе послу изгубили времена, мучећи се да разумете глупости. То је, разуме се, за сваку осуду. —

— Готово све моје песме штампане су по разним часописима и листовима: „Голубу“, „Нјевену“, „јавору“, „Малазину“, „Босанској Вили“, „Слави“, „Узданици“, „Вашничком

1