Тренуци и расположења

М В. ЖИВОЈИНОВИЋ

искреношћу, она целом првом половином свога стварања дели ово, напред истакнуто, опште расположење поетске генерације овога века. Тек ће она друга половина њеног стварања, настала после рата и особито последњих година, скренути у другојаче: ведрије, лакше, светлије тонове.

Но ако је њена поезија из тог првог периода (а дблом и из другог) не само тамна, натопљена 60лом и јадањима, него и врло искрена, тако искрена да јој у искрености, по Скерлићу, и код људи ваља тражити премца — она ипак, захваљујући одсуству извесних других особина, не улази пуном мером у психолошки акорд прве деценије овога века, онакав. какав је напред скициран и какав се, најпотпуније изражен, налази у поезији Ракића и Пандуровића. Нота аутоанализе осећања која се проживљује и даје мање је наглашена и ређе видна у Данице Марковић. Њеним незадовољствима недостаје онај најопорији тон: тон незадовољства самим собом, тако иначе наглашен у поезијама најмаркантнијих представника те генерације. Психолошка самоанализа у Данице Марковић завршава се тим што ће она једно своје осећање дати цело онакво какво је, без зазора и без улепшавања, заједно са околностима које су га изазвале, ма те околности по схватању грађанског морала и не биле увек врло угодне за саопштавање. Али ће се она ређе зауставити да промери и само то осећање, тражећи у њему тамне кутове који ће на сопствену психу, па преко ње и на психу човека као таквог, бацити сенку и тиме изазвати у себи и у нама немир метафизичке перспективе. Метафизике осећања, као у Ракића, метафизике свести и савести, као у Пандуровића, у ње нема. Отуда се њено незадовољство и њен бол не дижу изнад личног трпљења; врло наглашеног и често врло интензивног, али вазда изазваног претежно спољним узроцима, злим и трагичним околностима које су јој, по опакој судбини, наметнуте. вајн о ја

ва о а а те а УВА ата ти