Тренуци и расположења

РГ

ДАНИЦА МАРКОВИЋ М Ми = — = = 2 8 ЕУ ИН ОИ нзини ИО РИИИ Не

дничких обележја. Једно од нарочито уочљивих, то је њихова болна, најчешће тамна, каткад врло тамна нота. Једно од најкарактеристичнијих је њихов нови психолошки став према свету и према сопственом доживљају. Насупрот идилично-сетном поетском штимунгу Војислава Илића; насупрот лажно расплаканом или сладуњаво-патетичном вербализму његових епигона; насупрот тој некој врсти објективног чувства, најчешће неузнемиреног у себи, више постизираног но поетског, ређе искреног, најмање самокритичног и себе свесног, насупрот томе јавља се у овој новој поезији једно узнемирено, реско, горко осећање које се пре свега окреће у себе и понире у себе, жедно да се загледа до дна, вољно да се открије без зазора, љубопитљиво да се види наго и да, у свом откривању буде искрено, ако је могућно, до свих конзеквенција.

То померање психолошког акорда ове песничке генерације према анализи сопственога осећања и према некаквом наглашеном незадовољству не више само са светом као са таквим, него и са са мим собом, — то померање је очигледно последица психолошког преокрета целога нашег друштва на почетку овога века, друштва које интензивно улази у бављење сопственом свешћу и испитивање свога сопственога Ја. Психолошка аутоанализа, као предуслов за озбиљну животну припрему која постаје идеал те генерације, заузима прво место интереса у свестима, и она само спонтано налази свој израз у поетском стварању представника те генерације.') Настали, по нашем мишљењу, из младићске психологије, они својим мрачним тонсвима бележе само израз једног посебног стадијума младости.

Том општем психолошком изразу времена и Даница Марковић даје свој трибут. Двема цртама своје поезије: подвученим незадовољством и великом

1) Види о томе детаљније у пишчевом чланку: Лрва деценија ХХ века, поглед на психологију једне књижевне генерације, „Мисао“ за јануар 1928 г.