Тренуци и расположења

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Сад само тугу у мом срцу буди, А уздах тешки раздире ми груди.

Сад нема љубичица! Ходећ кроз цвећем ишарана поља, Где оне, смерне, не цветају више, Где наше стазе поветарац брише, Дух ми се враћа у времена боља Што скора прошлост у себи их скрива, И то сећање сузу изазива...

Сад нема љубичица! Ту, погружена у дубоку болу, Поточић слушам где жубором звони И шумор лишћа што кроз гору гони Дах поветарца у дремљиву молу, А шума мирис цветних јоргована Обиљем свежим сипа са свих страна.

Свеле су љубичице! Над судбом ће ми ками да протуже, Увеле моје да оплачу снове, Јер тебе Вечност у загрљај зове И смрт бољи ти свет отвара, друже; Док мени овај земни живот оста, С утехе мало и очаја доста.

Што ћу без љубичица! У пустолини будућности тајне Никакав цветак процветати неће; Само ће дух твој гробље да облеће; А на згаришту моје среће бајне Остаће само спомена поворка, Очајне патње и страдања горка.

Са последњим даном процветала лета Одлетеше ласте пут топлих крајева;