Тренуци и расположења

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Не могу да песмом дозовем пролеће, Ни суморне дане радошћу позлатим, Животима нашим да смисао вратим, Ни да те обаспем сјајем прошле среће; Ал' се врати, друже, бар можемо једно: Да страдање тешко сносимо заједно.

У ОКТОБРУ.

У јесење јутро, груди пуних рана, Одведе ме врту стаза моја знана Сад пролеће цвећем не скриваше пут Одору зелену ветрови однеше,

И широки сумор спустио се беше

На усамљен кут!

Ту стајаше ружа, љубимица моја, Окићена дивним пупољком без броја, Тек гдекоји жути лист је пао с ње Ко једини спомен на времена боља Она једна оста да оживи поља Све пође да мре!

Ал кад јој приступих — да удеса грозна! Моја радост рана, моја ружа позна

Не бејаше више онај холи цвет:

Пупољке румене покрила је слана

И одбегб давно из минулих дана Инсеката свет.

Међ клонулим лишћем пупољци се крили — Глава оборених, мезимчићи мили, Сипали су бони, захладнели дах;

Сунце, покривено суморним облаком, Трудило се залуд да одагна зраком

С руже мразни прах.

О како је тужна мезимица лета! Хтела је да дише, да живи, да цвета...