Тренуци и расположења

ТУР ЊУ НИ

Развитку је вукла младалачка жуд! Хтела је да буде чиста радост свима, Ал сред дивних чежња затече је зима И покоси студ!

Како дивни беху они прошли дани, Кад пупољци свежи, истом расцветани, У одговор сунцу расипаху сјај! Кад даваху руже ваздуху широку Мирисе, и боје усхићену оку —

А славују вај.

Па све ето прође, и гле тешка дана Где ту младост сломи ова слана рана Неумитне судбе то је била ћуд! —

(О зашто да прођу ове чари чисте»!

Да л ће опет игде да се јаве, исте, Кад изумре студ»!

И на поглед ове скривене лепоте,

На сећање оне небесне чистоте,

Обузе ми душу неодољив јад;

И ту, крај тог тихог освештаног места, Пролих горке сузе над нечим што неста И однесе над.

Какви беху боли у дубини груди Нико не осети још досад од људи! Што ме тишти тако ружин удес тај»! Гле, тој биљци дивној јесен дражи узе, 'А над судбом њеном ја проливам сузе, Гушећ' уздисај!...

Шта то у дубини душе моје креће

Овај бол жестоки» — да л клонуло цвеће» Ил увелих чари читав један светр...

Тужим ли што мину толика лепота;,..

Ил што згледах слику својега живота

И свој удес клетр