Тренуци и расположења

ТРЕНУЦИ 15

Окрете ми с душа од те страсти гадне, Што се дигла да ти ледне груди згреје, Од те буре позне, неприличне, јадне, И живота пуста из ког трулеж веје.

Да побегнем хтедох, но не крочих даље. Стадох да посматрам то чудесно врење. А твој поглед бони преклињање шаље. И мене обузе тихо сажаљење.

Смилова ми с' душа као на просјака — Саучешће топло испуни ми груди Дирнула ме ова, кб и друга свака Боља, што јој служе неразумни људи.

Застадох крај тебе рад неба и Бога

— Јадна ти је душа, горке патње њене Да уделим милост — каква је за кога Ком дарак, ком сузу што је бол покрене.

Не побегох даље, већ ти крочих ближе Тако, већ у сутон угашена дана;

Да облаке збрише рука ми се диже, Крв да утре свежу с отворених рана.

Жао ми те беше — хтедох ти помоћи Да поделим хоћу с тобом патње твоје, · Да осветлим пут што води вечној ноћи И ублажим часе што пред тобом стоје.

Твоја прошлост тамна дубоко ме тишти

— А повратка нема, о мој бедни друже! И ако ти душа у мукама пишти,

Сад ови тренуци добру нек послуже.

Штогод могу даћу да ти бол ублажим: Од срца ти нудим пријатељство своје; Захвалности твоје, признања не тражим; Брат и сестра биће од сада нас двоје.