Тренуци и расположења

ЛА

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

ИСТОРИЈА ЈЕДНОГА ОСЕЋАЊА.

Срели смо се тако у јесење дане

— Природа је у сну умирала тихо Свело жуто лишће, оголеле гране Јесењи је ветар полагано њихо.

Ти си к мени пришб увенула лица,

Са изразом боним тиха очајања,

Твоје очи тамне — свела љубичица Откриваху душу читав свет познања.

Живео си много! — то сведоче боре Па ти живот умор притиснуо тешки.

Ти би да се отмеш, дижућ главу горе, Корачајућ крепко, носећ' стас витешки.

И мене си срео на самртном часу, Кад за тебе ничег новога не беше, Када живот наде обори и расу,

„А вихори бесни кад снове разнеше.

Ничег више ниси имао да дадеш,

А да тражиш штогод, то тек ниси смео!

Ти се ипак маши да срце украдеш —

Још једном — на смрти — ти си „љубит “ хтео.

Зар се снови златни тако лако врћу

'И надања лепа млађана живота,

Па да твоје груди, пред суровом смрћу, „Згреје топлим пламом миље и дивота»!

„Узвишени занос осећања жарка Беше пуста жеља једнога тренута, "То је била стара примамљива варка Што те је завела већ толико пута.

И мада сам увек овај живот крти Презирала горко из дубине груди,

„Ја се згрозих, тргох на ту слику смрти И на бесну игру самртничких жуди.