Тренуци и расположења

ТРЕНУЦИ И

И ми још стојимо — борбом плам хранимо — Боли свили душу и теби и мени Чекајућ' пролеће, да ту сахранимо

Нашу љубав, овај позни цвет јесени.

Ветар и киша хладна у окна избице моје Јесењим дахом бију на ово мајско време; Увело цвеће и књиге ту разбацани стоје, Идеје побележене и започете теме.

(О, хтела би да радим, латим се, па не могу. Сумор туробних дана на душу ми је пао. Многу намеру лепу, мисао светлу многу Живота мучног терет у понор је сурвао.

И преко лица горке и вреле теку сузе;

Ја оплакујем удес и своје дане младе:

Није ми тешко, када већ од мене те узе Судба прека, што наше најлепше сруши наде,

У свет те гурну широк, да тамо трајеш дане, Не, тешко ми је и душу горки ми очај вије, Када се смрти сетим, неумитне и ране,

И раке црне што ће занавек да те скрије.

И кад помислим да сам и даље живет дужна — Свету припадам овом где тебе није више Где ниска пакост људска имнога сплетка ружна Хтеће да светли спомен твога живота збрише.

Тад у мукама, што су земљи још непознате, Што у језику људском још имена им није, Душа и срце топло тешким страдањем пате У сазнању немоћи што болом груд'ма рије.

Питам небо и вечност откуд тај удес клети, Да грехе дедова твојих, ил' оца, младошћу мојом

ТРЕВУЦИ И РАСПОЛОЖЕЊА 2