Тренуци и расположења

18

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

'Испаштам ја, и: дела тамна, што време свети,

традивнен кајем горким и перем сузом својом.

ЈЕСЕЊА РУЖА.

Онога дана још, пријатељу,

Када ти дадох позну ружу ону, Наслутила сам своју жарку жељу: Под том олујом охолост ми клону, И душа моја слободна се вину

Са душом твојом у ведру висину.

Срећне смо часе проводили тако:

Кроз прозор свежи дах јесењи струји, У сутон што се прикрада полако;

Под руком мојом складан акорд бруји; (С усана твојих страсни звуци звоне,

А свеће пламом вреле сузе роне.

„О, не кушај ме...“ певао си тада, А твој је поглед на мени почивд; И након многих недеља, тек сада, Ја појмим шта је све тај поглед скриво. Ат ти“ си тада много имоб власти Над оном буром узавреле страсти.

Још оног часа — ти ниси ни знао; Мнио си, можда: То је игра пуста! —

Све што нас дели, сваки зид је пао;

И слатке речи тепала су уста. А песма што је звонила из груди Тумач је била притајених жуди.

Још тог тренутка душу сам ти дала И срце своје, и свој живот цео,

(С младошћу, пуном светлих идеала: И кб што цвет је на груд'ма ти свео,

" Узабран свеж из врта, Бог зна чија,

= Његовим трагом П сам и је