„Уништење естетике“ и демократизација уметности

12

упутства за своју љубав.“ У опште, савршен, развијен човек не тражи разна фантастична „савршенства“; он се задовољава природом и животом. „Лепо“ је живот, све оно што садржи, показује и представља живот; лепо, просто, искрено, природно, само је по себи у природи довољно лепо: додатци човекове фантазије су пзлишни. Производи уметности, *и по лгпоти црта, и по апсолутном савршенству у извођењу замишљеног идеала, по изразу“, „стоје неизмерно ниже од природе и живота.г Слике у поезијп су бледе копије живота, цео Шексппр је »само бледо и неопредељено наговештавање стварности и живота“. Но ипак, реа; иети нису против поезије, они тврде да и „песма може бити корисна“. Сем Змаја, когајош »подоста цене“, они устају готово на све српске песнике, рачунајући ту и »српског Шекспира«, >г. Лазу Костића«, и све »сочиннтеље романа« и »дељаче приповетчица«. Они вичу на српску лепу књижевност само за то што она нема >реалних појета«. >Реалистична поезија, појета реалиста« је и поезија развијених људи, људи здравих мнсли, дубљих погледа на природу, који разумеју живот, умних, енергичних људи, чистога карактера, учитеља на рода. >Истинити појета мора да зна и разумева све што у извесно време интересује најбоље, најумније и најоросвећеније претставнике његовога века и његовог народа. Разумевајући потпуно ду боки смисао сваке пулзације друштвеног живота, по]ета, као човек страстан и упечатљив, мора свом моћи свога бића да љубн оно што је по његовим појмовима добро, истинито и леоо, а да мрзи оном светом и великом мржњу ону гомилу ситних и круп иих глупости и неправде, које смећу истини, добру и лепоти да се претворе у крв и месо, да постану жива стварност. Српски песаици, то су ситни људи сптничарских осећања, жумпанија песмодељаца«,