„Уништење естетике“ и демократизација уметности

13

њихова поезија то је низ охања и ахања, пренемагања и нагваждања, беспослице, >скандалне глупости«, „појетска аптовина“.

Временом, као што то увек бива, теорија се ублажавала, и колико је добивала у ширини толико је губила у дубини. Епигони Светозара Марковића издавали су у Новоме Саду 1877 један добар и једар часопис, Стражу, који је вргаио врло велики утицај на развитак наше мисли. Г. Петар Тодоровић ту је штампао своја Ењижевна иисма, где су књижевна начела групе била још више одређена. За тадашњу српску књижевност вели се ту да у њој влада > ситничарство, пустоћа, празнина, без-животност, несистем и потпуно отсуство свакога правца.“ У њима се бори за једну реалистичну, искрену, истиниту књижевност, која >може послужити као бистар, поуздан извор за познавање народног стања и живота, његових нада и страховања...«; књижевност, која треба да буде озбиљна потреба друштва и мислених људи, ане раскош беспоспенога света. Критика треба да буде научна, >стварајућа«, борбена, поштена, одважна. Да се српска књижевеост подигне на достојну висину, потребно је да се изврши препорођај младога нараштаја, да се створе људи, не од фраза, но са стварним знањем, од убеђења, од начела, са мушком вољом и челичним карактером. Ове те идеје нису нове и оригиналне; оне су дошле из >3емље незрелих теорија«, како вели Недић, из Русије, Цео наш покрет седамдесетих година није ништа друго до врло верна копија рускога покрета шездесетих година. За то је потребно на њима мало застати.

Шездесете године у Русији *) представљају је-

г ) Карактеристика шездесетих година руске књижевности, израђена је по делима: Евг. Соловвева (Андреевича): Очерки изт> исторш русскои литературм XIX вћка. С-,Пе-